Стражилово

СТРАЖИЛОВО

783

Па му не би било лраво, Да са њега још ко страда." Мирно слуша старац седи, Што му брижни кале збори, А дукате сјајне гледи Сваки као ватра гори, Па подиже десну руку, И овако зборит' узе: „Откри, боже, сваку муку, И покажи сваке сузе!" И промеша сјајно злато, Што к'о жива ватра гори, А оио се одмах на то У крваве сузе створи.

Неста трага дукатима Остадоше саме сузе, И парица међу њима, И ту пару старац узе, Па је на длан зборан меће, И овако сетан рече: „Ти си цигла израз среће, Тебе циглу правдом стече!" Задржа је, па се крете, И у гору своју диже, Те, шапћући речи свете, Неутруђен у њу стиже. >!* ' * Вл. М. Лоианови)..

СВОЈ ГРЕХ.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА НАПИСАО ИЛИ.ЈА И. ВУКИЖЕВИЕ. (Наставак.)

Рекли су стари: навика је једна мука а одука две, иа још где се с одуком укида и све ц сва, е 6о'ме ретко је и наћи кога, који ће себи рећи; Не ћу више! А где још други другог одучава: мани то! К'о слепак чир. Ако га, реци, за врат залечиш, он ће на чело! Уђе нека лудост човеку у крв, на после буши памет ко сврдлом. Па јопг док сазре! Има све, знаш, мере, али кад се у том мера иремери, те претегне ђуле на том кантару, онда мо'ш рећи: и луд је, и бесан је и . . . већ што ти на уста дође, а да не згрешиш, А за све то науке нема! Нит' је добро пусгити узде тој вољи, нит је лако затегнути. Чини, што ти драго, извртиће се зло биг не може. Човек јето! 11а то било зло, које хоћеш. Па тако би и с Пајканом. Врати се он брзо Милоју. Оно и онда би иопустио, али му се могло. А кад му глад рече: помоз' Бог! он реч под ноге, па код газда-Милоја Стокуће. Милоје га већ прими — ја шта ће! Ал' како онда рече, да паре његове не ће — одржа. Нудио му Милоје, види га, нема, а он: — Заклех се да не ћу! Па — ко би зпао зашто — и повукао се. Није ту више од њега ларме к'о пре. Нигде га не мо'ш видети. Само се не одваја од оног његовог Мише и још једног трећег, коме ако Бог зна звање и имање. За све је, веле, тај готов и све уме. Па њих троје, к'о три свеца! АкодођуПајкану, забију се у оџаклију — на катанац на

резу — нико да им не уђе. Ту шапућу, шапућу . . . све као да нешто спремају. Браг би знао гата! Милоје види, да је с Пајканом друго, али од куд тај ветар дуну, никако да се присети. Само тек себе да разговара, каже Мари: — Не радујем се ја томе миру. Болео бих ја, да ми је он као пре, но што се ућутао као глуво доба. Мора да неки ђаво забада нокте у његов пос'о. Само нешто ништа не видим. Једпом Пајкан рече Миљи, кад се њој опет нешто допало : — У завади сам с татом, па му не могу тражити. Ал' причекај мало, па ћега видети, шта ја могу. — А где ћеш наћи? — Видећега! Тек се не ће бројати, к'о до сад. — Знам ја тебе, вели Миља смичући раменима, хвалџија си ти! — Ко? ја?! Светога ми крста, биће пара к'о плеве . . . Ала само да знага! Чекај! И пође! Једног дана њих троје чаршију да преврну. Не знаш ко је пијанији. А вике, Бого, све бруји! За нгга руку пружи — сам динар. К'о да су им џепови светог Саве кеса. Узе Најкан Миљи нешто, даје, рече, обрадује. Кад јој даде, заигра јој срце к'о у мачета. — Баш те, вели, волем. А он, мислига, да полети.