Стражилово

Б р . 49.

СТРАЖИЛОВО

793

—■ Жив је јоште! . . . Одришите му подвезе и све што је свезана на њемука! . . . ђаци приоиуше да то учине. —- Сад ти, Бељане, и ти, Бобане, донесите штрамац из његове камаре, али живо! живо! вели Вртиреп, па окрочи гвардијана, разреза му од шаке до рамена оба рукава, разгали му мишице и пререза му жиле. Крв млазну. — Воде сад донесите! — Е, вридни фра-Баре, баш вридни! нроговори Тетка. — Таа-ко! ко ће ка' он !? . . . Вртиреп их иогледа презирно. — Није ми триба ваше фале! А какви сте се јутроске показали . . . е! . . е! . . — ПГга ћеш! Ја сам болећа срца! . . — А . . то је! . . То помаже доста! . . . Дајте амо ту воду! Пуну ромијенџу излише по глави и иа груди болеснику, на га ноложише на душек и пренијеше у ћелију. Ту остадоше два ђака, а сви остали одоше у трпезарију, гдје Вртиреп на брзу руку написа два листа. — Јево једна књига суду, а друга ликару! вели оп, трескајући хартијама о длан. Даклен који је од вас најбржи? Који може припливати, па дати све маове ногама, а? Слуге се згледаху. —- Не дангубите ! Иет талира јабука је ономе, ко пође! Одазва се Бебан: — Није то због дара, ни због . . . оно . . . него . . . овај, ка' мислимо који је најбржи. Приплива' би најбоље Дундак, али се бојим, да би запр'а на ногама. А ако уми пливати, најбрже ће од исприко воде Букар, разуми се . . . — А, збиља, ди је Букар? Јесте ли га оставили на возу? — Е, вире ми, сад га се сити'! Никоме прије не паде на памет! . . — Он, по прилици, јоште спава! . . — Зар је он таки спавало? . . . — Није, пего синоћке . . . — Знамо, знамо . .. доста о томе, него ајде по њ који вас! Пође један чобагшн. А тада Бебан достави: — Боље би било, дујо, да припливају двојица, тројица, па да нађу коње прико воде, јали ако не могну сами даље, да придаду књиге коме момчету тамока . . . •— Може се и тако!

Овчар се врати. — Нема га, дујо, пигди, ни у мађушшци, ни у коњушки, ни у наслону . . . ђава би га зна'. .. А јено се скупило свитине . . . •— А ко зна да није баш он и покра' коње и поара цркву! рећи ће Дундак, кад кренуше. Слуге се смијаху томе. —• Теби је, погрдо, увик до снрдње! поче га карати Блитвар. Све смишљаш, како ћеш засмијати чељад, кад им ниједосмија! А мени је баш за миса', шта је од онога сиромаја Букара ? — Не триба му се бојати глави, дуовниче! рећи ће Бељан. Он се припа', на се забија дигод у шиирази, јер је страшив ка' коза. А измилиће, кад огладни . . . Вртиреп. Тетка и Млинар иђаху најпрви, договарајући се, кога ће одабрати, па се сложише, да ношљу Дундака и најмлађег чобанина Батака. Кад заминуше вигањ, угледаше множ нука на другој страни. Дундак и Батак свукоше се, узеше писма у зубе и запливаше. — Дајте им суве аљине тамокаааа! . . И два коња за њи', два коњааа! . . Биће вам све намирено тројструко, струкоооо! Извика Бобан, па то исто поновише један за другим сви млађи, а фратри махаху рукама. — Боже мој, што ти је здрав човик! Пливати у се доба! а ја би' црка', чини ми се, да само палац сквасим у воду! вели фра Брне. Људи с друге стране пружише пасове низ воду, те олакшаше пливачима излазак. Па се начеташе око њих, па једна гомила пође с њима пут села, а већи дио крену нуз ријеку. — Ајте, момци, јопет на воз, иа чим би угледали сплав, дођи који, да јави! нареди Вртиреп. — Дакленка, ово је домаћа издаја! Дакленка, нису нас ркћине поарале и цркву оцкврниле, него су то наше губе учиниле, је ли фра-Ловре? . . Остајеш ли при томе, а, фраЛовре? поче задјевати он, кад се враћаху. А Тетка позеленио у лицу и поникао ником. Одазва се Блитвар: — Вирама сам и ја тако мислија, све докле нисам видија, да је цркву такло, а кад сам видија, да је њу такло, е . . онда сам проминија миса', разуми се. А па и ти си одмака посујма' на Стипана! Реци да ниси! . . — Ја . . јесам, јесам, али, ја . . ја ни садак не вирујем, да Стипап пије ришћанин! . . .