Стражилово

Б р . 49.

СТРАЖИЛОЈВО

799

и доносимо: „Сваки Србин, био он ма где, може се радовати, што имамо у срцу углрске престонице дру-лсину честитих, младих, родољубивих Срба, која не само чпто подржава и развија у својим члановима све лепе и племените особине нашега народа, него се сваком приликом ревносно заузима и за све оно, пгго иде у прилог свести, части и добру нашега народа. Више вреди овај тихи, истрајни и родољубиви рад ове дружине него другде хука и бука." (Извештај срп. акад. друштва „Зоре" у Бечу.) Као обично, тако и ове године срп. акад друштво „Зора" сматра за своју дужност, да изнесе на јавност свој рад прошле године, из кога би се могло разабрати, у колико је ово друштво одговорило своме позиву, у колико је одговорило својој дужности прама својој непосредној околини српској и прама српском народу у ошнте. Но ире него што приступимо специјалном извештају, потребно је свакако, да означимо цел овог друштва, која је била у виду ствараоцима његовим нре двадесет и пет година, и која је и данас према друштвеном склопу, према моћи друштвеној, да ову цел што усиешније постигне, једна те иста Цел је овога друштва, да буде стално огњиште синовима српског народа, који су дошли, да се у овом туђем свету образују, на ком огњишту треба, да се загревају љубави к оном, што је српско, љубави према свом народу. Крај овог огњиигга треба да разабира српска омладина о свим појавама у ерпској књижевиости и животу народном. Али понајглавнија цел друштвена јест, да чланови покушају самостално радити, донети који књижевни рад, те тако потицати поједине чланове, да буду радниЦи што спремнији на књижевном пољу. Ове годиие је „Зора" издржавала читаоницу, умножила своју библиотеку са 70 књига, набављала све главније српске књижевне и политичне новине, дала прилике сваком Србину на великим школама овде, да дође и у „Зориној" читаоници и даље се храни душевном српском храном, да измене мисли онај Србин из Далмације са оним из поносне Босне и кршне Херцеговине, Хрваћанин са оним из краљевине Србије и са оним из Угарске, и сви једни с другим; и ту је „Зора" успела и ове године, а не знамо, да ли има кога, који би могао тврдити, да ово није важан а можда и најважнији задатак овог друштва. „Зора", схваћајући време и прилике, у којим српски народ живи и „Зора" делује, посветила је велик део времена, да са културном прославом славног српског песника И. Гундулића маниФестује, да се на њеном огњишту једнако греју Срби католичке и православне вере, да је и друштво са часном задаћом, да проповеда мисао оца српске књижевности, Вука Караџића, мисао о Српству сва три закона; изабрала је средства, којима ће овом ирославом што успешније помоћи ширењу оне Вукове спасоносне мисли. Да ли је у том успела, нек јавно мњење суди. Извесно је, да је "овом прославом у својој најближој околини извршила „Зора" своју велику дужност према себи самој, јер је својим члановима из српског Дубровника, већином римокатоличке вере, засведочила, да је „Зора" само ерпска, која служи Вуковој мисли о српству, па за тим према српским бечким грађанима, јер им је овом прославом дала прилике, да чују српску реч и песму, да у њима оживе, туђииштином можда ослабели, српски осећаји. Па кад се узме у обзир, да је овај рад „Зорин" заиста електрисао српске духове, да је српско православно свештенство из кршне Херцеговине у духу учествовало с нама у слави Србина И. Гундулића римокатолика, а српски Дубровник уз „Зору" у овој слави своје српско осећање онако достојанствено маниФестовао, онда „Зора" не жали ни времена ни труда, игго је око ове славе утрошила. Уз овај успех, што је овом про-

славом доиста помогла српској свести, нарочито у неким крајевима српским, она је отпремила одбору за подизање Гундулићева споменика 191 Форинту, 2 дуката и 10 динара. Према своме програму „Зора" је ове годиие узела на себе једну задаћу, сажаљевајући, што се позванији нису били хватили тога посла, задаћу, коју је ирема својим за то сувише малим материјалним срествима, опет успешно извршила. Преко 60.000 сгихова српских народних несама наше мухамеданске браће у Босни и Херцеговини прикупила је „Зора и , те опремила управи „Коларчева Фонда", да их изда, те да Србин чита и ове своје умотворине у правоме руху. — Осим рада „Зорина" у горе поменутом смеру, није ове године оскудевало ни књижевних радова Поједини чланови „Зорини" излазили су пред друштво са расправама, причама и критикама. А. Фабрчс читао је расправу о //. Гупдулику. коју је друштво послало братској дружини „Побратимству" у Београд, чијем се позиву, да се заједнички изда споменица о прослави И. Гундулића, „Зора" радосно одазвала. Члан Ј. Максимовић читао је своју причу „ Божик под ведрим пебом и , Д. Мици1: „А 1а чпоИе", слике из бечког ђачког живота, С. Вукаиовић: „Усрећили је и , ирииоветку, М. Иваичевик: „Слигсе с пута" Ј. Радивојевик-Вачик: „Сакунтала " превод с немачког, П. Јовичић: критику на приповетку: „Усрећилије". Мии,ик: то исто. Ови радови читани су на седницама, на којима се водила, дискусија о њима, у којој су живо учествовали сви чланови — Седница је било свега тринаест, и то осам редовних и пет ванредних. — "Чланова је било у иочетку уписаних 74, а до краја године остало их је 65. — Друштво, високо понггујући задаћу друштва „Св. Саве", са припомоћи чланова и из евоје благајне уписало се за утемељача тога друштва, а тако исто и за редовног члана „Матице Српске". — Тако је ето друштво „Зора" радило у двадесетпетој години свога опстанка, и ступајући у овој новој школској години у другу четвртину стољећа свога живота, иамерава, да о Св. Сави прослави свој 25-годишњи јубилеј, уздајући се, да ће с њоме душевно учествовати цео српски народ. У Бечу, 29. окт. (10. нов.) 1888. Председник: Милан Ј. Пеканаи,, иравник. Тајник: ђорђе Марик. („Славш". академско-књижевпо друштво у Грацу), основано је почетком ове школске године међу универзитетским слушаоцима свију словенеких народности у Грацу. Цел је друштву, да зближава и упознаје све Словене у градачкој универзи. Друштво је имало 2. (14.) нов. о. г. прву евоју редовну скупштину, у којој се конституисало. Изабрало је у управни одбор за председника: медицинара Николу Пајика, за потпредседника медицинара Николу Жибарскога, за пословођу ФилосоФа Филила Горула, за тајника медицинара Павла ћулумовика, за благајника медицинара Уроша Борика, за књижничара медицинара Едварда Черпака, за одборнике: медицинара Арсена Видака , правника Мату Врбњака и Фармацевту Нвана Медика. Ако се у овом друштву озбиљно узради, нема сумње, да ће отуд бити користи не само за чланове друштвене, него и за свако словенско племе, када би се узајамно лично познавање проширило и на познавање књижевних и просветних прилика словенских па доцније то пренело и у јавни живот. Свезе, које човек стече у младости, у ђаковању, тек доцније могу да буду од последица Камо среће, да наше универзитетлије Срби употребе згодну прилику, те да се са осталима Словенима, гдегод су, боље упознају. С тога се надамо од овога друштва истрајној вољи и озбиљном раду. Па у то име : Сретно!