Стражилово

Б Р . 49

— Шта ћеш? Пуја онет к'о нре. — Та . . . а није да се каже ... ал веле, иа реклн, кажу: зовни га . . . Милоју залупа срце, па готово дрекну: — Реци једном, шта си напао дробити . . . кога тражиш? — Твог Пајкана. — А што? Пуји поче опет штап измицати из ирстију. — Рекли мени . . . веле да је. Ама може да није . . . може да је . . . — Шта је? викну Милоје па снопаде Пују за рамена те га поче дрмусати. Говори! —- Правио је —• рече Пуја тихо. — Шта ? Иуја к'о да га ко залепи Ни макнут. — Говори-! — Правио . . . пра . . . вио . . . паре. — Лажне? јекну Мило.је. Заигра пандуру брк . . . нође му рука сама преко очију, те збриса сузу с образа . . . и к'о детету му глас заигра, кад рече: — Та ако није . . . ја велим . . . И не виде, како је с Милојем ... У јадника очи к'о шљиве а лице к'о ланена крпа. Па тек почеше да му се вију пред очима зеленкасти и жућкасти облачићи . . . прво једаи по један, па од једном к'о да пламен сукну и стаде к!о чигра да се врти . . . снага поче да малаксава . . . к'о да му ко жиле опушта и затеже. Клону на столицу а руке му, к'о у мрт-

вог, склизнуше низ тело. И док му очас нека сила збриса ону ватру нред очима те ноче да М У 3 УЈ И У глави и да му се чаршија нија к'о љуљашка. Сави се мало на страну — па к'о трошна зграда, кад попусти дирек — преврне се преко столице. — Еј! људи! дрекпу Пуја. Дајте воде! Газда-Милоје, газда-Милоје ... Еј, Милоје .. . Та ево гле! . . . Шта си лег'о? Шта ти . . . Еј, воде! Притрчаше најближи те прснуше водом по Милоју. Пуја га стао дрмусати, а налива кантом, те млаз ударио по целом лицу. Милоје диже капке од очију. У њима нека тмина и к'о да је то отвор, где се у дубини крије страшило. Без сјаја . . . к'о премазано огледалце . . . Погледа по свима око себе . . . погледа, погледа па док му грунуше крупие сузе. Ослони се Пуји о раме и откоракну да пође. Па само ману главом на све око себе, к'о да би рек'о: — Шта ћу, кад је тако! На прагу заста Мару. Тек чула била да је пао. Ко би знао, шта она зна! Изгледа к'о да ни мисли нема. Па још види у Милоја сузе! Он заста пред њом. Погледа је, да би је провидео. Ал' иоглед застао на очи мајчине. Па њој да каже! И нрели се срце сузом. Стопи се реч са уздахом, кад рече: — И последњег сина саранисмо! (Свршиће се.)

АНДРИЈА ХУМСКИ.

ТРАГЕДИЈА У НЕТ ЧИНОВА. НАИИСАО АИДРА ГАВРИЛОВИТ. <адш> Дворана градског већа у Дубровнику.

ПОЈАВА ПРВА. К р у с н ћ и Берислави1>. КрусиЛ. За кратко време доста сазнаде. БериславиИ. И још бих више, али прилике Баш нису биле тако повољне, На носланичка се права пазило Тек мало само или нимало, Многи ме корак стао жртава, А и главу ми беше чувати. ЕрусиЛ. Везвлашће, велиш, земљу покрило, Властелин сваки тежи за себе. БериславиИ. Ал сви су били опет сагласни,

Кад краља беше свргнут' с престола. Од Владислава се другом надаху, Ал ја бих рек'о, смео тврдити, . У свему да се грдно варају. КрусиИ. У Владиславу мислиш? Ђериславић. Јесте, у њему, Он ће им сили краја учинит'. КрусиЛ. А данас како стоји Владислав? ЈВериславиИ. Данас је силан; ја бих рекао, За нас би било много згодније, Да савез с нама и са Андријом До сада није већ ни постојао, Јер то нам може много сметати, Са Владисланом сворит' опреку, А то тек није мала незгода.