Стражилово

Б Р. 51.

ПОЈАВА ОСМА. Вогдап и (Јтанислав борећи се. Станислав. На леглу сгарог вука нађосмо. Вогдан. У легло ко је заш'о вучије, Нек се не мисли дома враћати. (Рани га јако.) Станислав (испусти мач). Свршено ! (Посрћући оде.) ИОЈАВА ДЕВЕТА. В о г д а н и Р а д о ш. Радош. Није још! (Бори се са Богданом.) Јзогдан. За њим ћеш и ти. Радош. Још он ће видет' смрт ти ледену. (Оду борећи се.) ПОЈАВА ДЕСЕТА. Новица са голим мачем. Бојна вика и звекег оружја све већи. Новица. Све више стежу ланац гвоздени Од својих бојних, љутих редова. (Види се пламен.) Код последњег се бију бедема, Већ пламен лиже кулу, стубове. (Стресе се стрелом рањен.) То стрела беше, што ме окрзну! Рђаво неко луком управља, Код груди тол'ких руку налази. Да срце ово стрелом раскиде, Боље би било, да још не видим Последњи где нам зради умиру. Кад смрт ми не сме доћи на ноге, Ја њојзи радо идем на сусрет. (Оде.) ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА. Пламен све већи. Андрија и Властољуб улазе борећи се. Андрија. На овом месту ниси л' тврдио, Ниси л' се вером овде заклињ'о ? На овом месту хоћу да умреш. Властољуб. Кад си га тако дуго памтио, И крвљу треба да га залијеш При пламу саме своје постеље. Андрија. Од погане ти крви лажљиве Провреће земља места овога, Отрова извор ту ће потећи. (Властољуб рањен посрће.) На томе месту! Не ћеш макнути! (Прободе га. Властољуб пада мртав за кулису.) У иак'о тако све бих послао!

ПОЈАВА ДВАНАЕСТА. Андрија и Вогдан. Андрија. Шта носиш мени ? Вогдан. Крваву рану! И црне гласе Андрија. Држе се јоште? Вогдан. Што је остало — а мали број је Вије с' честито. Завиша паде Славно, витешки! Измучен, рањен Смрт је тражио! Андрија. Младости крепка! Вогдан. И Новица је рана допао, За који часак Андрија. Друже младости! И мене чекај, с тобом ходићу, Док најпре свршим пос'о на земљи. Вогдане, напред! Није пропало, Док један живи! (Чују се звона.) Вогдан. Ја сам казао, Да звонким гласом с цркве малене Тренутке града гласе последње! Андрија. Последњи часи нису приспели, Јоште се надам. (Чује се јак тресак.* ПОЈАВА ТРИНАЕСТА. Пређашњи. Неколнко војника долазе одступајући. Андрија (стане пред љих). МоМЦИ, Куд ћвТв? Један војник. На граду већ је пала капија, Коњица хитра, заклон тражимо, Последњи отпор дати одавде. Андрија. Ви напред, за мном! Ја ћу јурнути, Плашљиве њихне чете разгнати! (Пођу, али Андрија нагло стане.) Шта видим јоште својим очима?! Ха, сад је јасно! Напред, витези ! Богдане, напред! Води соколе! (Богдан са војницима оде.) П 0 Ј А В А ЧЕТРНАЕСТА. Андрија (сам). Да није само, можда, обмана?! Обмана? Јесте, па опет није. Јасно је, али — признат' не могу. Крв моја с њима иде упоред. Радослав збиља оца издао! Ја морам пасти, крај је животу, Последњи час је куцн'о надама, Вери у свету, правди, истини. Ил, можда, није? Нисам прозрео У тајне кутке срца човечјег?