Стражилово

45 83 &-

реч тумачиш на зло, како опда Ја да ностунам, шта да говорнм? Признајем ја, да си ти паметна и разборита жена, али ћеш и ти морати ирнзнати, да ја имам, што рекли, бољи поглед у живот, па ако идем за тим, да тебе од тих твојих претераних идејала одучим, то је колико ради тебе, толико, а још и више ради детета, коме ти ваља да иоложиш темељ трезвену и озбил.ну васпитању. У том смислу вал,а да схватиш и моју, теби можда кадгод нејасну и загонетну озбиљност нрема теби. Кад бих још ја попуштао по неким твојим допусти да рекнем: Фантазијама, кад бих ти чак ишао на руку, да оствариш, што ти све по који нут машта дочара преда те, коме онда горе, него нама двома и нашем детету? Треба да ме појмиш, Марија, а пе да ме вређапг недостојпим сумничењем. —- Видиш, Иване, како си ненраведан према мени, на како си и опет претеран! рећи ће она благо и узеће га нод руку. Сад од туда, што сам те молила, да приредимо домаћу забаву, изводиш то, да сам „Фантазија", да сам лакомислена и шта ти

ја све знам. А то све, видиш, није ни најмање потребно. Просто реци, да ие ћеш да дадемо ту забаву па мир Бог! Је ли вредпо, да се због тога нас двоје мразимо? А знаш како је! Кажу истина, да бура и олујипа ирочисти ваздух те је после тим свежији, али то не важи капда и под пебом брачног и породичног живота. Ту и најмањи вихорић јаче задре па се трази квару и штети виде дуго, дуго. Је ли, Иво мој, да код нас не ће доћи више до тога. Споразумећемо се нас двоје и без пребациваља. Било на пије, је ли, Ивша! И мепи је сад чисто правије, што си ми молбу одбио. Има то кад и други нут. Хајде лепо да се номиримо. Тако, видиш! А сад, ти одлази у читаоницу па облигатну твоју црну каву а ја ћу с Милојем мало до стрелишта. ПГтета је пропустити овај леии данашњи даи. Нек се дете мало истрчи. Стискоше једно другом руку, топло се н срдачно пољубише па се разиђоше, он на час два у читаоницу иа ов^. (а посао, а она да оправи дете али и да раомишља, како би се ипак дало удесити, да се иамшнљена забава одржи и то што сјајније.

(Наставиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова но француској преради Евжена Готи нрввЕО Миливој Мансимови-к 111'ВИ ДЕО. VI.

.арк бешс у истнну гладан, је]1 за час не"Јј" стаде и стсрлета и ћурке. У осгалом није . <Г бант ни Рајски :!а њим заостајао. Кад је 1 Марина дошла да спрсма, однела је само кости од ћурке. Сад би добро бнло што год слатко! рече Борис Павловић. — Пирога није остало, одговорн Марина: има укувана во1>а, али су кључеви у Васнлисе. Какав нирог! упадеМарк: — Зар се не би могао начинити нушн? Има ли рума? Чини ми се да има: госиођа је дала кувару 'за сутрашњи пудинг, ,ја ћу погледати у биФе .. .

— А има ли шећера? — У госпођичипој соби; одмах ћу доиети, рече Марина и отрча. — И лимун! новика за њом Марк. Марина донесе све, што су искали. Марк ецреми све што треба за пунш и заиали рум; Рајски погаси свеће те соба остаде осветљена само тајанственим нлавичастим пламеном рума. — Дакле... речс Рај ски после кратког ћутања. — Дакле? понови Марк питајући. Јесте ли већ одавна овде у вароши? —* Има две године. — Сигурно вам је досадно овде? — Ја се трудим, да нађем себи забаве и занимања.