Стражилово

■ 43

]

— Инвинитс . . . али ја. . . — Молим само без извињавања! Питајте без устезања. Ради чсга се извињавате? — Ради тога, нгто ие верујсм . . . — Шта? — У то ваше занимање. . . барем у оној улози. . . али пардоп . . . — Опет „пардон". — Која вам се ирииисује. — Шта, мсни пршшсују нску улогу? Он паточи чашу пушпа и попије. — Пите! пунш је готов! рече напунивши чашу и пружајући је 1'ајском, који је попије лагаио, бсз воље, само да чини друштво свомгосту. — I >и бисте морали, пастави Борис, осећати потребу, да сс занимате ма чим, но мени се чини да ви баш ништа. . . — А ви? — Ја сам вам всК говорио, да сам умстиик. Марк слеже раменима и попи другу чашу. — Хоћстелијош? заиита сииајући Рајском. — 11 с Ку, ја обичио нс нијем — Добро, онда ћу ја и за вас иити, рече Марк, иунећи чашу Рајскога. У ваше здравље! рече искапивши чашу. „Да није пијаница?"' помисли 1'ајски, који се почео кајати, што јс, позвавшн п.ега, хтео да наједи бабушку. — Ви велите, да стс уметиик, а ништа нисте још урадили. 11е ћсте ■ ни урадити ништа више него што сте ве]1 свршили, а то је свс врло мало. Много таких смо ми има.ш, а имамо их још, који иису пи до чега дотерали. То су само недоношчад. С иодсмехом наточи чашу Рајскога и ноније. „Хладан је, зао и без срца!" закл.учивашс Рај ски. Ииак га је норазила она иоследња примедба: „Мпого таких имамо ми!", шаитао је замигаљен. „Да нисам и ја „нсдоношче" ?" А пгга значи онда ово уиорство, с којим тежим својој вечпој сврси? Он не зна ии сам, шта говори. — Ако пишта друго, оно ћсте се уверити, да не давим свој талеиат у вииу! рече, окренувши се према Марку. — То је истина: то вамјс једииа нредност над осталима. У осталом има разних врста пијапства. Да нисте од куд зал.убл.иве природс ? Рајски лако порумени. — Чини ми се да сам погодио. — I ]о чсму ви то зиатс ?

— По том, што и то спада у уметничку природу: она се не туђи ничега човечанскога: II] П Ј1 ћитапит — и тако даље. Чуо сам од Леонтија да сте начинили Мартин портрет, ја бих се смео онкладити, да сте ви заљубљепп у ту девојку. Сликари су као и лсчници и попови, ништа нс радс за бадава. Па то не би било баш рђаво . . . мало позабавити девој ку, одиграти ј сдаи мали роман, па баш и драму . . . Гледаше дрско па Рајског и засмсја се накосно. — Господиие! новика 1'аус.ки ражл.ућен, ко вам је дао нраво, да тако говорите ? — Тише, тнше, да нас не чујс бабушка! рече Марк Флегматично. — Чујте!... иоче опет Рајски скунивига обрве . . . — ... Што вас до сад нисам избацио кроз прозор, настави мссто њега. Марк: — имате да захвалите јсдино том, што сте мој гост! Зар не, тако сте хтсли рећи ? Ха, ха, ха! — Не, имате да захвалите том, што сте пијани! рече Рајски мирно, седе на столицу и замислп се. Друштво Марково иоче му сад досађинатп. — 0 чсму мислнте? запита га Марк после подужег ћутања. — Иогодите, ви имате дара за то. — Ви се кајете, што сте мс позвали к себн. — Готово.. . одговори Рајски неодлучно. Остатак иристојности му је сметао, да буде са свим искрен. — Говорите смелије — као и ја: кажите све, шта о мени мислите. До скора сте сс интересовали за мене, а сад . . . — Оад, заиста, врло слабо. — Јесам ли вам дорадио? — Нисте ми досадили, али сте нрестали интсресовати ме, бити новост за мене. Сад вас видим н нознајем. — Па кажите, шта сам ја? — Штастсви? ионови Рајски, ставпга иред њега и гледајући га исто тако отворено, скоро дрско, као и Марк што гледаше њега, — Нисте ви никаква велика загонетка; Тит Никонић вели: „скренуо још у раној младости с нрава нута!" а ја велим, да ви нросто иисте добили иикаква ваепитања, иначе не бисте ни скреиули: због тога и нс радите иишта . . . — Дед'те, дед'те, наставите само! рече Марк живахно: — ви растете у мојим очима, ја сам