Стражилово

-чз 150 ез-

ј»иг, Натадија Ивановна! иастави, обраћајуЈји се јсдној од госпођа, где сте купили тако лсп шспшр ? Сћег таЈате Р1сће1 ? — Мој муж ми га је иарулио ш Москвс, да ме изненади... — Врло је красаи. — Та, дед'те, погледајте ме мало ! иаиоче опст Нил Андрејић, ево моја реч ; да, сам наумио узети вас за жену; треба ми домаћица, која је скромпа, која није кокста, која пе очијука са целим ■ светом, а вп можете заиста свакој иослужити као узор. Нолииа Карновпа се чинила, као да нс чује, и машући неирестано својом лепезом трудила се да иаставп коиверзацију са РајскиМ. — Ви сте овдс узор матсрама и кћсрима., настави Тичков немилосрдно, у цркви сс владате беснрекорпо и ис гледате иа младе људе... Гомила младих чииовника поче се још гласпије смејати, а госпође се усиљаваху да сакрију нов нодсмех. Татјана Марковна покуша, да избави госиођу , Крицку од наиадаја Нила Апдрејића. — Је ли по вољи мало пирога, Нолина Кариовиа? запита је;, иаредићу да вам сс послулш један комад. — Не, не, хвала лепо, ја баш сад идсм с ручка. Мансвар Берсшкове пе испаде за руком; Нил Андрејић сс и опет иоврати заночетом разговору. — Ви се са свим скромно одевате, ис деколтујете се ии мало, ви се владате са свим онако, како то вашим поштоваша достојшш годинама приличи. \ — Што сте се баш на мене тако накострешилн? запита га она. Баш је глунав инсотесаи! рече, окренувши се 1'ајском. — То јс за то, што хоћу да се ожеиим с вама, иродужи Тичков.. Ја и ви, то би био прекрасан иар! — Сумњам, да би нашли кога, ко би хтео ■ за вас поћи! врати му она и пе гледајући га. — 11а зар иас двој с нс бисмо били леи пар ? Ја сам био колешки асесор, кад сте сс удали за покојног Ивана Јегорића, има томе«.. — Ух, ала је заиара! Да се човек загуши. Хајдсмоте у врт! (Наста

У тај нар уђе унутра Вјера. Сви поустајаше па јс окружише и разговор пође другим нравцем. Рајски сс беше згадио на овај призор и те људе и баш хтсдс изићи, кад уђе Вјера; услед њена доласка „пријатељство" тако гласно проговори у њсгову срцу, да је морао остати на свом месту. Вјера иремери цело друштво брзим ногледом, поразговори се са њих неколико и рукова се са девојкама, које чисто не могаху да се нагледе њене хал.ине и оковратпика, иа опда седне на једну столицу близу пећи. — Вјера Васиљевпа, моје мило дете, рече јој Нил Андрејић, дођите да ме браните! — А зар вас јс ко папао ? заиита га Вјера. — Вога ми, и још како! Ето Далила, не, Иелагија Карповна, рече, претварајући се, да јој не може да погоди имена. — Безобразник! рече са свим гласно госиођа Крицка, уетајући и полазећи к вратима. — Куда ћетс, Паулина Карповна? повика Таајана Марковна, заустављајући је, а пирог? - Махните, Татјана Марковиа, речс госпођа Крицка, која беше већ изишла из салона, ја сам увсрена о вашем гостољубљу, али не ћу више да сам у друштву са тим простаком. Да је мој иокојии жив, он пе би допустио... — Немојтс се срдити на и.ега, он то није зло мислио. — Ие, не, ја вас преклињем, пемојте ме задржавати; доћи ћу да вас посетим други пут, кад он нс буде ту. Она отиде сва у сузама и дубоко увређсна. У салону беху сви добро расположсии; Тичков примаше са торжествепим осмејком овај општи смех одобравања; Рајски и Вјера остадоше једини озбиљни. Ма колико да јс била Крицка комична, исотссаиост и грубост тога друштва и понашање старчево узбуни Вориса; оп махаше само иогом н памргођсп ћуташе. —' Дакле-, заиста сс нашла увређсна? Чини ми се да јс и отишла? заиита Нил Андрсјић Татјану Марковну, која, смућена овим призором, заузе опет своје место. .— То ће јој послужитн за науку, настави он ; други пут нс ће ићи скоро голишава у друштво; то може иоднети само у кунатилу, иће се).