Стражилово

43 210 ЕЗ-

Као одјек ми.шх дапа, М затрепти у слободи. . . Иежни звуци тихо брује У сутону слатке ноћи Одјекују у самоћи, Тајиа крила благо шуме II нико је пе разуме Сузе рони, тајно плаче, А те бујне сузе значе: ЈБубим те! А кад до1>у тужни часи, Кад опусте цветна нол.а, Кад умукну слатки гласи И шарено свене цвеће,

Када, нема туга слеНе На долине и раздоља; Кад се свију магле суре И задрхће'листак жути . Под уздахом прве буре; Кад се с пеба сунце скрцје, Мутпи облак сузе лије, Кад јесењи ветар бнје, Из ока се суза леди Иа образих мојих бледн'; Када пустош снуд овЛада И. тајна се туга свије Пад гробницом слатких нада Пол и туга срце слама, У души ми мртиа тама, •XV*

Ту се сномен тихо ројн К'о молитва посред храма, На ми мучи младе груди Тебе ми се душа сетн, Из гроба се песма буди Ал <;е боји да нзлети . . . Бони гласи тихо брује У дубини мојих грудн, Тајна крила немо шуме, А ту песму душа чу.је, Моје срце п.у разуме Сузе рони, тајпо нлаче, А те бујне сузе значе: Љубим те! Ленскш.

ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Прииоведа П. Жељоки.

(Наставак).

УПТ. *од Ракићевих се већ накупило било тма божја .гостију, тешко да штсу ш ^-били дошјш иећ сви позвани, кад једва '{р дођоше Ивап и Марија. По себи су | могли бити први, но овога пута као да се сложили па ни једно није гти сномепуло, да оду од куће раније но што дете заспи. На поласку од куће пзреком је Марија рекла да би желела, да се раиије врате кући; ие осећа се, рече, најбоље а 1)0г зна, хоће ли и Милоје бити миран. Домаћип и домаћица дочекаше Ивана и Марију вакредно срдачном добродошлицом. Нагласише, како се у друштву подобро осетило, што се н,их двоје тако били иовукли и како ће се сад свако радовати, кад види, да их друштво није са свим изгубило. На те облигатпе Фразе насмешили се и Иван и Марија најл.убазније, скромно од себе одбијајући толику важност по све друштво у вароши. И осталп су их нознатн предусрели пеобично пријат-ел>ски те се обоје брзо раскравихпе и пријатно се осетише у шарепилу и метежу силеснје гостију, што бијаху иа окупу у дворани гостол.убнвпх Ракићевих. Пре вечсре сс мало свирато и певало. Ни

Марија није могла одолети молби иеколициие, који су знали за н.епу 1ге свакидашп.у вештину у гласовиру, те је села и са врло леиим пиаисовањем одсвираиа дивпи интермецо из Маскањијеве „ Јишалеријс рустикаие". Свирка се њена донала свима и сви су као из једног грла жалили, што им се тако ретко да.је прилика, да у њепој свпрци уживају. У сред ошнтега велнчања Маријипе свирке зачује се па једаред јаспи глас домаћичин: — Сад ћемо лено молити господина Миковића, да нам овај импровизовани леии програм зачини декламацијом. Надам се, да сам тим изрекла же.ку целога поштованога друпггва. Оиште се одобравање зачу за овим речима домаћичипим. Миковић, кога се ствар тицала, седео је у куту, пекако одвојен од осталог друттва, п само је посматрао, шта се ])ади. На домаћичипу се молбу мало тргао али се пије макао с места. Тек но што их ј'е неколицина млађег света ближе му пришло и стало навал.ивати, да се одзове општој жел.п, дигао се мемарно н лагано па је чисто тетурајући се пошао према гласовиру. Вио је то човек у иајлешним годипама,