Стражилово

-Џ 211

пре млад него у годинах. Но држап,е му и нонашаље пије одговарало годинама. Изгледао је бар за десет година старији, но што је био у истипи. По свему се јасно видело, да му се живот не мили, да је нешто изгубио, без чега му није вредно живети. Који су га нозиавали од пре, не би рекли даје то опај човек. Некад весељак, првИ у свакој шали и разоноди, а сад изнурен, јадан, ни за шта на свету. У друштво је сад долазио само онда, кад није могао избећи, кадга је ма које врсте дужност на то везпвала. И Данас се тако пашао у Ракићевих а волио би био кукавац, да га је могло мимоићи. Па још да декламује! Да, да су она стара срећна времена, кад је и сам уживао у том, да запесе и усхити слушаоце ! Али овако ! Но није пмао куд и тако стане пред гласовнр, у нрви мах без одређене намере, шта да изабере. Хладно погледа по друштву па му се* поглед наједаред заустави на Марији, коју су под руке узеле биле две старије госпође, још једнако усхићене лепом њеном свирком. Марија не знаде пи сама за што, али сва претрну, кад ју згоди укочени ноглед -Миковићев. Обе је госпе брижпо запиташе, да јој није можда нозлило, 110 она само одмахну главом. У то поче Миковић, лако се наклонивпш: — На свеучилитпту сам се познао са Пољаком једиим, младићем врло нежне дупге, осетљивим до крајности. Брзо смо се онрнјатељили те били носле једна душа у два тела. Још нре нашег познанства ирекужио је тај јадник грозаи удар. Срамно га је нреварила девојка, коју је Жубио свим жаром прве љубави. До дна душе увређен, огорчен стао је мрзити иа сав свет, само је у меии имао вере. Миого је читао а најмилија му је лектира био „Хамлет". У њ се тако заиео, да је мало но мало почео себи уображавати, да је његова судба истоветиа с Хамлетовом. У том уображењу помери иамећу. Кад сам иауке свршио те иошао доле, отишао сам још да га видим и том сам приликом са његова стола узео песму, но којој се види Д а ЈУ Ј е спевао болестан ум, али је инак занимљива, можда баш и с тога. Ту песму, несму мога кукавног друга Лазанскога

рад сам да прнкажем поштованом друштву — ако је то јест по вољи, да ме саслушате. — Молимо, молимо ! захори се са свију страиа те Миковић звонким гласом почне: Ко сте ви, слике чудне Овуд овде око жене? 1Гри1)ите мало ближе, Иодарите жи Ма један само дар. > I«• бојте се — новца не иштеж, Лош зиш,е љубави. г Ј 'а то је скуиа ствар ; Ко би још икож њу даривао?! А истииа и иравда.... ? Еј жоре, славни делијо Са краснпж иженож тиЖ! ШтО си ми гојазан тако? III та ли то сажо једеш?Као људско жесо да ти је рана. Јест, чуо саж ја од неког научара, Да људско жесо рани.... А ко ли је ово овде? Тај тако ужно гледа • И бистар жу цео лик. То жора критичар да је, Јер ко би од њега боље Зависти тело дао II отрова ногрди клетој ...! ГГа ружено чедо ово Са црниж велож — ој, Ко ли ће бити то? На што ти та црнина? Аха, сећаж се сада И тебе и твога мужа. Њега су отровали, је ли? А беше ми први друг. Добар је био, знам га... Ал није. Кажу да је Неноштен био, подлац. Та за поштељеж само Тужити може човек. А ти си ето румена II весела канда, срећна! Сада тек осећам сласти, III то но их даје л,убав. А љубиш ли збиља? Внаш ли, ЈПта је то: љубав чиста? Ок, н,у је тешко наћи! Пламени то је огањ У глави овде, видиш... Шта би сад на жах? Одоше сви и сам сам ево онет! Та то је свакож еудба Да за се живи саж. Шта? Оузе у оку жом? Не теците, верне ми друге, Не остављајте ме сама! Ха, ни суза зар више? Сам! Сам! Сам!