Стражилово

43 212

Изнепадан потмуо крик из сред друштва прекиде декламатора. Узбуиило се цело дррштво на једаред. Једва се утишаше, кад чуше, да је Марији мало позјшло ио да се одмах иовратила и дошла к себи, кад су је оне две госпе извеле у ходпик и мало јој слепе очи поквасиле хладном водом. Домаћица се ужурбала око Марије, пудећи јој све и сва, а Иван се брже

обукао и отишао по кола, јер му је Марија иа ухо шаппула, да би кући. Није прошло дуго а н>их су двоје ве1> седели у кочијама, које су их одвезле до куће. Друигтво је код Ракићевих наставило забаву, но што је брзо заборавило на Миковићеве „недотупавности" и н.ега пустило, да у куту своме мирпо пуши и посматра. (Свртиће се.)

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. ромаи И. А. Гончарова ио француској иреради Евжеиа Готи прввЕО Мипивој Максимовик. први део.

XIV. мајчице, ала сам вам свега жељиа, рече Вјера умиљавајући се Татјани Марковној, — и чаја, и чорбе, и иечења и вина! Иваи Иваиић је дошао са миом, иожурите се, мајчице! Зиала је, у коју жицу треба погодити Татјану, да се одмах умири.

— Одмах, одмах! Нека се донесе! А да где је Иван Иванић? Иване Иванићу! викаше шумара, који још увек беше у нредсобљу, — та дођите овамо! Шта радите тамо? Марта! Гдеје Марта ? — Ево ме овде, Татјана Марковна! Ево сам се почео чистити, одговори нгумар. Јегор, Јаков и Степка су га рибали и четкали, као да чисте каква добра коња. Уђе у салон па нослетку, пристуни Перешковој и иољуби јс учтиво у руку, за њнм уђе и Марта, која се једва један пут усудила, да извуче главу испод јастука и да изиде из своје собе, где се за време буре била сакрила. Рајски је стојао још увек у онпм ирокислим хаљипама норед прозора и жел.ио је посматрао повога госта. Иван Иванић беше велик, крупан, леи и снажаи човек од својих тридесет п пет година. Имао је оштру смеђу косу, црте на лицу беху му крупне и изразите а очи велике, израз очију беше мекан и скроман. Имао је пуну, велику и црну браду. Обучен беше у сивкаст капут и прслук закопчан до горе; јачица од кошуље посувраћена преко црна оковратника. Иа рукама

Је имао Јеленске рукавице и држао Је бич, чцје држал.е беше сребром опточеио. — Леп момак! Али каква се простота — да не кажем што горе — огледа у иогледу и у манирима. Да лијето заиста Вјерин јунак? нитао се у себи Рајски, радознао да се увери о оном, што му његова опажања откриваху. А за што да пе? — мучила га јс љубомора; — жеие често воле те високе и крупнв" л.ул,с. гбихођо југпгчкгг држање, њихове снажне руке и снагу њихових мишића Али, да ли заиста и Вјера? — А шта је с тобом, годубе мој? повика наједаред Татјана Марковна, нљеснувши рукама, кад онази свог унука. 11 Гто си се тако скиселио ? Гле како је мокар, као моча! Око ногу ти је читаво море. Хоћеш вал>да да се разболиш ? Хајд' што они, они су се враћали кући, али ко је тебе терао да идеш ? Иди брже пресвуци се и попи чај е румом! Иване Иванићу, и ви бисте могли отићи с њим. Али познајете ли се вас двојица? — Мој уиук Борис Павловић Рајски; Иваи Иваиић Тушин! Ми смо се већ уиознали, рече Туиган, клањајући се Рајском. Ми смо сусрели вашег унука на смо дошли с њим заједно. Лепо вам захваљујем, мени ништа пе треба, али вн, Борисе Павловићу, треба да пресвучете одело, ноге су вам са свнм мокре. — Ко би још ишао по оваком времепу ? то само шашави раде, рече Берешкова; ни животиње не ће да оставе своја ложишта за време буре, а ви, ви с.те ее превозили иреко Волге,! — Моја скела је јака и нокривена, одговори шумар. Нјера Васиљевна је била иа н.ој