Стражилово

-га 213 н-

као у соби; ни једна канљица кише није пала на н>у. — Али била је бура! — Од ње ее само старе бабе плаше. — Хвала лепо! А да итта сам ја? запита га Верешкова. — Извините, одговори Тушин збуњен, то ми се случајно омакло, ја сам мислио старс с.ељанке Иск вам Бог онрости! рече Татјана Марковна, смејући се, — вама то пишта не шкоди, та ви сте као треоак, али Вјери! Зар се иије бојала? Јеси ли била храбра? — Ја пе. знам за што, али са Иваном Иванићсм ја се ничега не илапгам, мајчидс.. .. — То је са свим разумљиво, Иван Иванић сс бије е медведима Би ли и тамо ишла с њим? — Бих, мајчице, хтела бих баш да видим. Иване Иванићу, поведите ме један пут то мора да је врло "занимљиво. — С драге воље, Вјера Васиљевна, ове зиме ] 1 у ићи на њих у лов, ви ми реците само једну реч... врло је лепо! — Ето је, каква је! А зар теби баш ништа пије стало до мене? повика Берешкова. — Хтела сам само да те мало наљутим, маршце. — Ох, та знам ја тебе, ти би била готова, да идеш. — А Ана Ивановна, ваша сестра, шта она ради? запита Татјана Марковна. — Захваљујем, здрава је, поздравила васје и нослала укувана воћа, печурака, и бресака из стаклене баште. Све то се налази у колима под седиштем. —' А што то? Та имамо и ми! Хајде де бресака, то јс друга ствар, — ја вам лепо захвал.ујсм. А ја ћу оиет иослати вашој сестри чаја, ал' каква чаја! Сам Борис ми га је купио и понео, а ја сам оставила једап пакет за Ану Ивановну. — Захваљујем лепо. ■— Махнитс се, — али никако да ми изиђе из главе, како сте се могли ио оваком времену кренути на иут! Коњи су се могли иоплашити па се отети! — Моји коњи су послушни, као пси. Вјера Васиљевна, бих ли се ја нодухватио, да вас довезем кући, кад бих знао да прети каква опасност ? — Ви сте иоуздан пријатељ, ја имам иотпуно новерење у вас а и у ваше коње.

У том тренутку уђе Рајски у елегантном неглижеу, опорављен са свим од своје шетње. — Она дели своје тговерење међу њиме и његовим коњима, рече у себи, то је прекрасно. ■ — Хвала, Вј ера Васиљевна, одговори јој Тушин, исмојте само заборавити, што ете рекли, да ако вам кадгод устребам... — Кад буду громови пуцали, као данас, ирекиде га Берешкова. — Не нита се какви! рсче шумар. — Да, има довољно и других бура и непогода у животу! рече честита старица, уздишући. — Шта год било, чим бура ночне овде беснети, пређите Волгу, Вјера Васиљевна, и спасите се у шуму, где ћете наћи једног медведа, који ће вас служити онако, као гато се то у бајкама ирича. — Врло лепо! ја не ћу заборавити, одговори с.мејући се Вјера, па кад ме каква вештица усхте до очара, одмах ћу к вама побећи. Тушин проведе три даиа у Малиновци, одлазећи само на неко време у варош ради својих послова. За ова три дана трудио с-е Рајски да нађе кључ овом новом карактеру и улози, коју је он играо у Вјерину животу. Ивана Иванића су звали „шумар" за то, што је живео дубоко у шумама, где се налазио његов иметак. Он је са љубављу управљао својим пгумским имањем, он га је уређивао, неговао; кад је било време, еекао би дрва, продавао их и спуштао пиз Волгу. Његова шума је износила неколико хиљада десетина а он беше врло вешт у шумарској екоиомији. Живео је сам на свом добру, где је имао Фабрику за резање и израђивање дрвета, и којом је сам руководио, као и свима осталим пословима. По гдекад би одлазио у лов или у госте евојим нежсњеним суссдима, који такођер њега обилажаху, а покрај тога је волео да од времена на време мало „прекардапш", то јест да упрегне по неколико пари брзих коња, иа да, са друштвом веселих другова прејури брзином муње четрдесет до педесет врста и из ненада рупи у кућу ког познатог пооедника, где би се онда два три дана гостило и веселило. За тим би се с њима вратио кући, или би још зашао у варош, где би нарушио свечану тишину, „протеравши кера да све пуца" и онда га опет на два, три месеца нестало у његовој шуми, где се попово сав предавао својим пословима, не бавећи се ни чим другим, осем што би зими ишао у шуму иа медведа, или би