Стражилово

-чз 229 с*-

II ако сам остао у 3., ипак ми се аа дуго пије дада придика да пгго из бдиже сазнам о загонетном старцу, кога сам ипаче сваки дан у одређепи сат штђао на шеталишту, у одређепи сат у кач>апи код истог стола, код кога је увек седео еа истом церемонијом и вазда — сам! Ме1>у тим сам у брзо направио иових познапства и нарочитомије било пријатно позпанство дра. У., који је био чувеп као нптедигентан човек, честит Србии и ва:г»а;т адвокат. Др. У. био је у сваком погдеду за поштовање. Савестан, вредан, поштен и искрен. Не би се тај пи коме и ни за шта попизио. Био је достојапстветт, ади пе падувеп; п]>езирао је бескарактертте д.уде, а сам је чинио добра, где ј ч од .је могао и колико је могао. Једног дана видим дра У. у нтетп.и са загонетпим старцсм, за кшн ми оно мој нозпаиик рече да је дихвар. То ме није тодико зачудило. Лихварц обично имају ваздан парница а др. У. је чувен адвокат. Ади ме је не само зачудило, ио управо иепријатпо дириудо попашан »е дра У. премн озлоЈмашеном лихвару. Др. У. је нрс.ча старцу био ие само у обичпом смислу д »убазан, по све н»егово попашаи»е давало ј<> израза особитом поштовашу. Ле ли могуће,

да би се др. У. за љубав адвокатског хопорара могао толико нсишзити нрема човеку, на кога остали свет гледа с очитим презиран»ем? Једва сам чекао да га ухватим на само, п чим се старац с н»им опростио, — ја одмах приступим доктору и прав'це га замолим, да ми објаспи загонетно своје попашап.е. Др. У. у први мах стукиу, намршти се и за дуго је ћутао. Бојећи се да га ппсам увредио, ја се извипим и замолим да сматра као и да га пИсам занитао. „Ја вас са свим разумем, пријател.уI" рече ми доктор озбил.иим Ј \иасом. „Ви сте овде још ненознат, па сте за цедо чули само неновод.ио о том старцу. Алп ја вас уверавам, да госнодар Зака има идемепитије срце и чистију душу — но сви ти Фарисеји, који се, бајаш, од п.ега ужаса"Ч1У- Ла више пе могу да вам кажем, јер ме часпа реч везује, ади окунтајте да се с и»им упознате, па ћете се и самиуверити, да је под 1;рубом кором здраво јез1])о. Ако ;келите — да вас упозиам!" „Кад ви велите, пекабуде," одговорих, стиенувши доктору руку. (II ;к"П1|:1:1|Г си). Манојло ђорђеви?) Призренац. *-х-*

РОМАН И. А. 110 ФРАИЦ.УСЛ;ОЈ 11РЕРАДИ ЕВЈКЕНЛ I

XV.

ад је једиога вечера Нјера у ел.ћчном душевном раеноложењу и:шшла п;( еобе, /дЧјч Татјана Марковиа и Гајекп ногледаше .је7^ дно другом у очи питајући и укочено. ( — Шта је то <• Нјером? упита иапокои Татјана, — мени ее чини, да је оздравпла. А мени ее чини, бабушка, да је еад још озбиљније болеена него ире... Куд еи се ти део, 1»ориее; зар не видиш, како је вееела; еад ј<> еа еви.м друкчпја: живахна, ра;1говориа, умиљата.,.. А аар је она пре иета така била? Ја се

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. Гончарова оти ирЕВЕи Миливој МансимовиА. П1ЧП1 ДЕО. бојим, да то није вееелост, него нека первна

раздраженоет. — Право велиш, она пре није би.та така; а шта ти миелнш, ода шта је така ? — 1 Оиа је у егсстаии, зар пе видите? — У екстази! понови са ужасом Татјаиа Марковна. — За што ми то сад под ио:ћ говориш ? Не 1>у сад моћн целу ноћ ока ск.топптп. Оиа се ненрестано трудила, да пронађе средство и пачин, којим би ироиикла тајну своје л»убимпце, 11а да јој буде у помоћп, или да је и евасе, ако устреба, али је слабо у том уеисла.