Стражилово

Чз 244 ЕЗ-

„А гдс су остали дистови?" аанитах доктора. „Бог ће знати Ваљда их је сам пи-

сац уништио. Видели сте— то је све, што

смо иашли".

(Наставиће се.) Манојло ђорђевиК Призренац.

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова но француској пРЕРАдн Евжена Готи нркВЕО Миливој Мансимови^. ПРВИ ДЕО.

XVI.

к-оже мој, ала је то дивота!.... Марта Васиљевна, нрошапута Викентијев и за•мисли се. — Где сте пи, Никола Андрејићу ?, занита тихо Марта. — Што сте заћутали ? Као да нисте оиде: јесте л' ви ту? — Мепи се чини да славуј пева исто оно, што бихја сад хтео да рекнем . . . па не умем. — Но, па говорите славујским језиком, рече она смејући се. — Одкуд ви знате, шта он иева? — Још како знам! — Па дед реците! — Он пева о љубави. — 0 каквој љубави ? Кога може ои љубити ? — Пева о л.убави, коју ја осећам .. . нрема вама. У први мах се и сам уплашио од својих рсчи, али се брзо охрабри, иритисну њезину руку к својим уснама и поче је осппати пољуицима. Марта нагло истрже руку и нотрча штогод је могла кроз врт. Тек па етепеницама застаде, да одахне. Викентијев је трчао за њом. — Ни корака даље! довикну му она. Одлазите кући ! — Марта Васиљевна !.. . апђеле мој! — Како се уеуђуј ете тако ме називати ? Јесам ли ја ваша сестра или кузина? Ако одмах неодете, ја ћу викати! рече, дршћући непрестано. — За што ви од неког времена нисте више са мном онаки, као некад? Ви ме се туђите, ие ћете више да идете самн са миом! — Ми нисмо више деца; време је, да се опаметимо ... а и мајчица .. . — Шта вели мајчица? — Ништа. Ј!и сте чули, шта смо мало час читали у књизи о Ричарду и Кунигунди; како

су нротпли .. . Па како е/ге смели себи дозволити . . . ? — Али то је само нриповетка, Марта Васиљевна! Ту књигу морада је написао Нил Андрејић. — Идите кући! Г>ог зна, шта ће све л.уди о нама говорити. . . — Ви ме више не л.убите, Марта Васиљевна, рече Викентијев тужним гласом. — А зар сам вас икад л.убила? занита га Марта са нехотичним кокетовањем. Кад су вам те лутке у главу дошле? Да знате, да ћу све рећи мајчици. — Ја ћу и сам рећи! -- Шта ћсте вирећи? Ви не можете ппшта рећи за мене! повика гласом, у ком се огледао и иркос и бојажљивост. — Чујте ме, Марта Васиљевна, до краја, на колених вас молим. Он клече пред њом. — Одмах ћу отићи, ако почнете говорити. Иустите ме, да мало дођем к себи, сва дршћем. Он устаде, одлучио јој се ириближи, ухвати је за руку н скоро насилно је доведе у алеју. — Ја не ћу да идем! Ви сте нродрзљиви! иовиче она. Пустите ме! ја не ћу да слушам вашега славуја! — Ја и не ћу да слушате славуја, него мене, рече јој нежио али одлучно. Ја иисам више мали — него одрастао човек, па за то ме уаслушајте, Марта Васиљевна. Она одмах престаде отимати се, остави своју руку у његовој и иослуншо застаде. Ви имате право, кад кажете, да ми нисмо више деца, и ја сам само у толико крив, што нисам хтео то да опазим, и ако је моје срце већ одавно опазило, да ви писте дете. Она хтеде да опет извуче своју руку из његове, али ои је нежно стисну.