Стражилово

43 2!

)« Е>-

ра, и свак их амађанге по имепу, као што се ио имену »паду ннамеиити еавремеиици-. На гласу умјетиици, који се данас уза њ као велики мајетори сиомињу, ноиопгаху се тиме, што нх РаФајило као своје сарадпике сматраше. А он с њима иоетулаше као с;а рођепом браком евојом, а пекијема бијаше и отац и мајка. Кад се Микелапђело, након подужег одеуетва. јеДНом у 1'им нраги, затече у н.ему РаФајила, који међу умјетницима. као кееа]) владаше ; гордоме умјетпику, који бјеше уједпо и најар и живоииеац, то 1'аФајилово нарева1ве посве тешко иа душу падаше. Ама тадашњи стручњаци великоме Флореитинну у једаи глас вел.аху: „твоје ее слике одликују саво нариеом; РаФајило је, па ирртив, савршеп у евему," Микеланђело тада, да би свога сулариика збуиио, дарова парамак евојијех цртежа Севасти.јаиу Бе1 Р1отћо, чувеном сликару млетачком. Лулије од Медикија, потоњи иаиа Климент УП, дознавши за утакмицу двају великијех умјетпика, иауми да се том и.иховом кавгом хитро послужи, те им вјештину у иекушеп.е доведе, наручивиш РаФајилу прославл.еиу слику Лрђображење Хрнсгово, а Севастијану Васкрс&ње Жанарево. РаФајило бијаше евијеетан своје вјештипе; па ииак, зПајуки каква ее сила за Севаетијаном крије, узе дршкуким ерцем кичицу у руке, да евој посао отпочне; он добро знађаше, е би се у случају пеуспјеха ева п.егова ирошла слава као облак разишла, и да би еликареки скиптар опога часа у руке његова сунарника ирешао. Том стреињом у сриу оетави ее Ра<1>ајило за час еваког другог поела, и одаде свом силом евога умјетничког гепија повој слици, уложивпш у тај посао сав жар, сав полет своје младеначке душе; ои пе жал.аше ни сна, ии труда, тек да дјело иепане достојно његова великог имепа. РаФајило бијаше заволио једно младо дјевојче из народа, милокрвиу керку једиог римског хл.ебара, која га својом класичном л.епотом бијаше до краја занијела. 1 'аФајило л.убл.аше своју Форпарину са свом силом 'евоје њежне и оејетљиве дугпе, и иије ваљда нрекерано казати, даје велики

умјетпик у тој л.убави своје пајл.ешие инепирације цриао. Божанетвена м.ок љепоте И вреЉ Форнаринипи пол.унци измамише његовој кичи-ци читав појем боје и свјетлости. • Оп ее сада вшпе не одмицаше од евога статива, век једино да иолети своме злату у наручје; а кад би га видик опе дивпе женске главе изнова разгалцо и у њему жеђу за славом подстакао, он би тад опет евојој сјјици потекао, дохватио се палете, кичице, на даље; даље еликао! Једпог се дана заборави мимо обичаја евојој драгој иа крилу, и кад се изиова своме стативу иоврати, бијаше блијед и узбукеп поиут човјека,' којега је грозтшпа стресла; па онет, као да га нека невидовна сила руковођаше, зграби грчевитом рукбм халат, нриђе елнци и стаде грозпичаво да ради. Пролажанге час за часом, а оп једнако, псиреетаио сликаше. Тога дапа сликар доврши пајљенши живопис на свијету, за тим леже у постел.у, да се вииге пе дигпе. IIад прераним гробом РаФајиловим нронлака цио Рцм: паиа, кардииали, с,тра,пи нослапини. умјетпици, л.епотице. сав ее иарод око п.егова лијеса окуии. Над самртпијем одром блистала се његова дивпа Трапсфитурација. Ни стари, ни нови Рим не бијаше иикад слична снровода упамтио. На ова/ј сам се кратки, па оиет таКо' Плодопосни живот мишљу свракао, ступајуки у ватиканску пинакотеку, гдје се еада храии РаФајилова Трансфигурација Нема у овој нинакотени пего свега четрдесет слика, ама су то све сама узордјела. У другој сали смјештена су цигла три живописа, ама три пепадмапгиа ремека елик'а])ске вјештиие: Трансфигурација и Фулињска Госаа од РаФаји.та и Свети Јероним од Доминикина. Што се иотоњих двију елика тиче, пе ћу да ти (I њима иишта нричам: за и.ихову артис.тичну вриједноет. говори пајодлучније '1>акат, што су те слике иокрај иајбол.ег РаФајилова д.јела смјештене, иа опет могу да том страншом сусједству одоле. Него нама у овај мах ие остаје времена, да се на н.нх обазиремо: сву је нашу нажњу забкуиила ова у бога дивпа Траисфигурација. Вог п душа, вриједио