Стражилово

-и 373 н-

ВЈЕРИНА ЉУБАВ.

роман И. А, Гончарова 11о фраицуској преради Евжена Готи ирквЕО Миливој МансимовиЈ,. ДРУГИ ДЕО. 1ТТ.

даутра дан у јутро нреда Вјера Марини цисмо еа налогом да некоме однесе и да доиссе одговор. Кад је нрочнтала одговор, ^ беше задовољиа и весела. Игалаје у гаетњу на обалу Волге. У вече иамоли бабугаку, да јој допусти да оде преко Волге у госте до понадије. Оирости се са свима и, праштајући се са Рајским, пасметии се и рече, да га не ће заборавити. После два дана донесе једаи рибар Рајском од Нјере писмо, чији ласкав и нежан тон испуни Рајског радогаћу. Он се опет охрабри и поверова својој рођаци, која му сад изгледагае пуна чистоте, истииитости, грације и нежности. Заборавио је на сва, своја иоДозревања, писма на плавој хартији, ионор, него журио седне за сто и ианигае кратак и нежан одговор, погааље га Вјери на се удуби у некакве хаотичне ооећаје страети. Дв'а или три дана после тога нрими опет неколико редака од своје сестрице. Тужила му се, да јој је тамо. дуго време, и заиста, по неким Фразама њена нисма, видело се, да ју је ночела мучити самоћа. Писала му је, да би га желела видети, да јој је потребан, и да ће јој у напредак бити јога потребиији, и да већ пе може вигае живети без њега!... И на крају јој се иисмо свршавагае нодсмехом, који је као кикотање русалке произво/пто у њему огорченост и бол. Иролазећи у мислима ток своје страсти, исиитивао ју је, као медицинар болест, и, будући да је свс сам ирОживео, дође до нравилна закључка, да је сва та његова етраст — лаж и обмана, коју треба расути и одагнати. — Аликако? Шта треба сад радити? питао је сам себе. III та налаже Дужност? Одговарај, успавани разуме! Осветли ми пут, којим да идем. Оставити све и бежати! одазва се епокојно разум. Да, да, махцућу се свега и иобећи, не чекајући на њу! рече на нослетку одлучно. У то баци још један пут поглед наВјерино писмо и опази да поред писма беше још једно парчснце хартије и на њему наиисано неколико речи.

„Не пипгате ми више, у четвртак долазим кући; довегаће ме гаумар." „Није вигае за чекање, треба бежати, да јо гато пре заборавим, рече одлучно, прочитавши опе ретке. У иамери, да испуни своју намисао нође у варош да купи неке ствари иотребне за пут. На улици сретие губернатора. Овај га почб корети, што му тако ретко долази у иосету. Рајски се извиљавагае, да је био болегаљив, и јави му да ће скоро отпутовати. — Куда? запита га губернатор. — То ми је са евим све једно, одговори Рајски мрачно; овде ми је... досадно, хоћу мало да се расејем. Отићи ћу нрво у Петроград, по том на своје добро у Рјезанској губернији, а оданде можда и иреко границе. — Ја се ни мало ие чудим, гато вам се досадило, опази губерпатор, та ви никуд и не идете, бежите од друштва, Треба Тражити забаве... Ето ако хоћете, да ми будете сапутник? Нрекосутра. полазим, да. прегледам губернију... — Ирекосутра је ереда, размишљао је Рајски, а она долази у четвртак. Да, и сама судбина ме упућује да идем. — Иримам вага предлог, рече губернатору, који се радосно рукова с њим, да утврди његову одлуку. Рајском чието одлахну после саме ове намере, да отпутује. Негато, гато стојагае изван бића Вјерина, бегае се као облак иодигло између њега и ње. — Одавно је требало да сам т.о урадио, рече у себи, нриближујући се Малиновци. Ионови заповест, коју је јога јутрое изда.о Јегору, да му спреми чемодан, рекавгаи, да путује с губернатором. Његове намере, да савлада своју етраст, беху искрене, и он већ помишљаше и на то, да се са евог путовања са губернатеррм вигае и ие враћа, него да за време путовања. нареди, да му се ствари погааљу, па да оде, и не видевши се са Вјером. Њему је ваљало и оета.ти нри тој намери, јер он зиађаше из искуства, да би му за пет до гаест недеља од целе те комедије оста-