Стражилово

-*з 394 Е>-

Нека ми онај, ком сам се јучс молила,- буде еведок, да је ово последп.и нут. Пикад више не 1>у ићи долеуионор; ту закдетву не ћу више нарупшти, верујте ми! Чскајте мс овде, ја ћу одмах до1>и, имам само једпу рсч да рекнем. Он пуети л.ену руку. — Шта говор.иш ти то, Вјера? Ти ниеивише при есби, шанутао јој јс у ужасу. Куда ћеш? — г Ј *амо доле!... Да га још један нут видим... да га чујем... можда ће нонустити... Она нотрчи низ обронак, журећи ее, да је не би задржао, али се епотакну и надне; хтеде да ус.тане, али није могла. Он скуни поеледњу снагу, стсже своје срце, јер и сам јс трнео неисказане муке, нритрчијој у помоћ н нодиже је на руке.

— Ти ,1>еш пасти са обронка, тамо је стрмо, шапутао је ои, ја ћу ти Момоћи... Он је скоро однеее доле низ обронак и сиусти је на стазу, где је стрмипа већ ирестала. РуКе еу му дрхталс а у дицу беше нребледео. Опа се нагло окрете к њему, ногледа га погледом, пуним дивљен,а и благодарности, за тим на једаред клечс пред њим, ухвати га за руку ц снажно. је нритисну уснама. — Брате! ви стс всликодушпи! Нјера то не ће заборавити!... И кликиув као нтица ослобођена из кавеза потрчи кроз грмље. Рајски стојаше непомичап н пренсражен. (Настлвићо' сч>).

»X-*

^ "чјх, (д < П 0 У К А.

СЛАВНИ ЉУДИ У ИСТОРИЈИ И БИОГРАФИЈИ.

(новодсш МИДУТИНОВИ (Наст

II. ве н оваке мисли, ггоје иам се давно по глави врзаху, довели 'смо ово дапа, иа глас Милутиновићевс етогодишњице, а по наравном сродс.тву нојмова, — у свезу са једиим пасусом нашег врлог кн,ижевника п паучпика Јована Бошковића, који такође, у једној својој бесједи 0 нчрддноета и и.вгчв • н,// сраске народностн, што .је изрекао у биоградској Великој школи о Савину дпс г. 1887., истиче ве.тику важност историје и биограФије, као срсдства, да омладипу свијстлим угледима распаљујсмо ка добру, да је рђавим, одвратним нримјерима плашимо ода зла. „Ко хоће — вели Вошковнћ, наводећи ријсчи једног оглашеног цедагога — да у омладини одржи праву ердачну топлоту љубави, подобност да скромпо и с дубоким ноштовањсм п])изпаје оно што је вслико, и да сс уз њега нодиже, тај вал.а таке начиие мишљења, и према велнким л.удима, да -сади н гаји. Не зиам како се може у омладину засадитп љубав к отаџбини и народу, иего кад јој се велики људи, којс је паш народ извео, ставе за предмет високога поштовања",

ЋЕВЕ СТОГОДИШЊИЦК.) авак). И заиста, ако се усвоји иачело, да су велики људи они, к()ји народнма иравацн обиљсжје дају, као и то, д-а цијела историја цивилизације у ствври друго пије, него исторпја всликијех л.уди, те аристокрације рода људскога, која од намтнвијека предводи човјечанство,* — онда треба нризнати, да јс не еамо нужда, иб н света дужиост такозваних „унравл,ајућих класа", да народу н,егове велике синове на угдед истичу. Такови су људи ирапн етубови евога отачаства; они су сунгга жпвот1?а крв његова. Њихов спомен диже народу цијену, снажи и облагоро-ћава иотоње нараштаје; слава, што су је од њих у насл.еђе иримили, то је њихова власгита слава. Тнме, што одређеном племену нринадају, зиаду иароди да се ноносс, као год и поједиии л.уди својим породичпнм титулама. Влаго на* Еигдсз јо Кардајл већ давио доказао, како ошпта историја, историја онога, што јс човјек на свијету изврши .0, пијс у еуштини друго, него истори.ја великијкх људи, ко.ји су овдје радили. Ти су великаии нрсдводили народе ; онн су замишљали, изглед давали, и у најширем смислу били творци свега онога, што је укунној маси народа иошло за руком да уради или да ностигпе. (.Ор.г1у1е-, Оп II гоеКј кп,. I.. стр. 71.)