Стражилово

чз 395 ез-

роду, који може да се на елавпу прошлоет обзире, те који јс, примајући ту прошлост у амапет од својијех предака, морално принуђен да јој традиције наставља. У љсму она крјепост, која је кроз вјекове његове старије красила, не ће иикада изумријети. Патај се иачин у древној Атини и доцније у италијапскијем републикама могло да одржи предање лијепијех вјештииа, а у старој и новој ПГпарти (нашој Црној Гори) родол.убио ножртвовањс и витешка храброст на оружју; на та,ј се начин чуство слободе могло да бдоми међу швајцарским горштацима, тако да многи писмеии људи њихову славну отаџбину данас друкчије ~и не зову, н'ако домовином I >нљема Тела. 0 утицају великијех људи на развој духа и учвршћавање народног карактера пе може дакле да буде сумњс. Оамо се пита: који људи заслужују пајвише, да их великијем називљемо? И у чсм се управ састоји људска врлина? У оисегу и замашају дјела и иредузећа јамачно ие, јср би у том случају неимар Ајфсл, који је чувену кулу подигао, и приновједач Монтепсн, који је ваљда стотину романа написао, такође у вслике људе спадалп. Кад бп у свјетеку историју погледали, наишли бисмо на толикс у својс вријеме чувепе завојеваче и осииваче великијех држава, којима се данас једва и име сномиње; док, па против, ми данас називљемо „великијем" неке људе, од којих су савремсннци као од куге зазирали, па их чак и на муке метали. Тако ће некад доћивријеме, кадееогромне већинс дапашњих иолитичких целебритета ие ће више нико сјећати, док ће се имена двојицетројице скромнијех научника, који се нијесу никад за празном славом јагмили, код штовалаца праве врлине на вијеке цијенити. У осталом, неко може да буде велики политпчар, велики умјетник, велики пјесник, па опст, норед свега тога, да не будс велики човјек. Ко је икад падмашио у бесједништву чувепо.г Мирабоа? Ко се у умјетности пије дивио Рубенсу? Ко се у пјесииштву није одушевљавао за Хајнеом? Па гле, како нам се ти славни л.уди ситии чине, кад их упоредимо са једним Демостеном, једним Микелаиђелом, једним Шилером! У овијех бесамртиијех људи пије само јсдпа страна анормалног духа, него је у њих све велико, све дшшо, свс узорито било. Кад се у једном човјеку оштрина ума судара са карактерношћу и добротом срца, и то у иеобичној, иро-

ичкој мјери, опда за тога човјека смијсмо казати и кажемо, да .је велики човјек. Оп сад,бпо срећан кроза сав свој вијек, као Јулије Цсзар, илн га непрестаио недаћа пратила, као ХристбФа Колумба — свсјсдно: ни трајни успјех, ии поетојана недаћа, не ће та два великана с њихова иута свести; ма да се у свему разилазе, у томс су они једнаци. Јер сс право великодушје ие јавља само у свечанијем згодама, но и у свијсм, па и пајеитнијим приликама живота. Према томе држимо, да је управ дивна и сваке хвал« достојна мисао, која је срећно у Сарајеву зачета, да ее прослави с-тогодишњнца (од рођења) Симе Милутиновића Сарајлије. Са поглсда људске прлине, како смо је у горњијем рстцима иацртали, пема ваљда Србина, који је у толикој мјсрн заслужио, да му се успомена прослави и пароду у видљивом облику на углсд изиесе. Као год Данте у Италији/Сима јс за живота био прави гласник ослобођења свог раздробљеног и нодјармљсног народа; за њега се он неирестано бориб и нером и мачем, за њега. је споспо прогонства и заточења, за њега кубурио у сиромаштву од новоја до покрова. Гекосмо да нема ваљДа Србина, који је у толикој мјсри заслужио, да се млађи у њ угледају. И заиста, ако јс ДоспТпје. велики карактер, ако је Карађорђе велцки јунак, ако~је,Његуш велики пјеспик, ако је 1>ук велики књижевник био — Милутиновић је, у вишој или мањој мјсри, све то скуна био. Ми> који ове рстке пишемо, ми му пак у особиту заслугу уписујемо то, што јс оп као псобично у оно доба изображени Србип стунио у р.едове бораца за српску независност, као прости војник, п што је на тај начин био готов, да своме роду, поред ума, и сами живот жртвује. Лијепа ;је и пломепита ствар на умном пол.у за слободу копл.а ломити, али је још л.снше и племепитије у одсудном часу, пушком у руци, нрсд неиријатеља свог отачаства изаћи. Ча'ст Бранку, који је иј.есмом Србадију у једну киту сцлео, снмволишућп уједин.сње евог раскомаданог илемена; али вјечна слава и „до небеса хвала" Сипђслићу,- који је за слободу отаџбине живот жртвовао. На жалост, дапас сс мпого збори, а мало твори; ово јс вијек великијех фраза а ситнијех људи. Добар дио опога, што сс данас родол.убљем називљс,, друго пије, до ли партајеки ч>апатизам, који се нс јавља мушкијем дјелима, већ иовинарском препирком, саборском виком и дре-