Стражилово

-13 411 ЕЗ-

Нијемаца донадао му се Хердер, Гете, Шилер, Уланд и јошпеки. „Један ну.т — нрича нам Игњатовић — деси се Сима у Липисци са неким књижевником у некој галерији ликова и кипова. Наиђу на кипове Шилера и Гета, један до другога. Сима их гледа, па к н.има, те пољубп Гета у чело, а Шилера у уета. Околпна његова зачуђена иита га, за што баш тако различит нољубац; а Сима одговори: „Код Гета ми се допада бистрина ума, а код Шилера силни и ватрени израз." — „Свима се, наставља даље Игњатовић, то допадне, и доиста ова Симина иресуда о тој двојици пјесника врло је важпа. Дуго су се Нијемци кошкали о томе. који је од те двојице већи пјесник. У данашње доба пресуђено је у Симину ' смислу: Гета држе за. поету ума, а Шилера за ноету срца." И нама се чини, да је онај Симин нољубац врло важан, не толико што тај пол.убац различите нарави згодно карактерише два велика њемачка пјесника, колико с тога, што ои дивно одаје особиту наклоност Симину к неумрлом писцу „Газбојника" и „Доп Карлоса," И, у истини, жаркп пламеп, који је у благородној Шилеровој души буктио, морао је иисца „Србијанке" страшио нривлачити. У њему је МплутиновпК морао назирати једну чест себе самога, а у маркизу Пози, оном дивном меду Шилерове Фаитазије, оличеп.е свог иајл.епшег и најузвпшенијег идејала о човјеку. А како и не би? Шилер, кога Фраппуски Конвент именује, мимо иједног другог Пијемца, грађанином Францускијем; Шплер, којн слави успомену Виљема Тела и са својих Филаптропских идеја у својој отаџбини страда; Шилер, папокоп, који је, попут његова јунака маркиза Позе, уједно и про рок и војник, те који се за своја прорицања до потребе и мишицом бори, - е тај Шилер бијаше достојан да га Чуђра Чојковић, баш по срнском обичају, у уста иољуби, јер је у п.ему пајљепше срце куцало, те га је икад њемачко племе на свијет дало! Сима је у свом животу .једну веЈшку л.убав имао: српски иаррд. Тежн.а му је била, да тај парод у његовој прошлости и будућпости што већма прослави. Па томе је он радио, дружећи се са њемачкијсм и осталпјем учењацима, борећи се за слободу пародпу, и славећи у пјесми бесамртно јупаштво срнскијех мученика. Оп је о Српству свој особити, ншроки појам имао,' те је Шумадипца и Приморца, Војвођа-

пипа и Црногорца једпаком љубављу обгрљавао. Васцијело Српство својом домовином сматраше, па се према томе у својијем дјелима махомпотписивао, по мјесту рођења, Счрајлија, извап Србије поносио имеиом Сербијанац, а за свог бављења у Цриој Гори, а и доцније врло чссто, сам себе називао Црногорпц. Сима је био дика српска, али дика, као игго Згодно каже Игшатовић, која јако свијетли, и која се из далека величаиствена иоказује, а слабе очи на близу око себе свјетлошћу својом хоће да заслијепи; за то многи близу њега иијесу схватили и.егове величине. Али је схватило благодарно потомство, схватила је данае српска омладипа, која ево парод иозивље, да се Сими Милутиновићу Сарајлији диже, сиомеиик у родиоме ('арајсву. Па колико се самој ствари радујемо, толико се и још вшне радујемо, што је позив потекао од омладиие, Та она јс једина, па коју сс у овом леденом времену још рачунати може; само њу може још да загрије родољубни дах из Симииих књига. Само омладина несебично мисли и осјећа, само је она кадра да се за всликијем идејалима занссе. Старији су људи одвећ хладни и обазриБи, па се осврћу више па интересе својих каиитал«, псго лн на пптсрс.сс иародне. Али срећом омладина бдпје а на њој свијет остајс. Она је увијек знала витештво цијениТи, па ће н унаиријед, ако Бог да. Оиазили смо само, да су покретачи овс па роДне славе јоште у 1 двоумици, да ли да сами иодигну — као што опи кажу — сномсник мртвп, од камспа, Или споменик живи, на име какку закладу, која би његово име иосила. Иама се чиии, да у том иогледу не бн морало бити двојаког мшиљси>&. Ми, као малсн народ, нросвјетиих заклада имамо релативно доста. (Имамо, иа жалост, и такових, од којих просвјста најмање корисТи осјећа!) Оно, чиме ма оскудпјевамо, то су велики људи, велики примјери, за којима да се иоводимо; па ако се који појави п тако дубока спомена у ирошлости остави, а ми треба да тај спомеи у будућпости видл.ивим знаком овјековјсчимо. За Симу је и његова дјсла српеки народ досле само уцшма слушао';*^ сада трсба да тај народ, особито * У Чупи&евој Гпдтин.ици всли Симин биогрмф Овс.т. Мудовић, да ,јо „Сорбнјанка" већини Срба оамо но нмену поаната. „Од етотине, који су чули ла њу, деведесет их јо није иидјело ; о'д оних остадих десет, иет их је мнје