Стражилово

чз 487 Е»-

Он још није ни довршио евоју ф]>азу, а Татјана се већ дигла и села па ностсљу. — 1!јера је болесна? понови она. Рајски чисто' слободније дахну. На лицу бабушкину, које је још до јуче било мртво и окамен.ено, ноказа се на једаред живот, брига и страх. Она му махну руком, да инидс, и за четврт сата бешс већ обучена. Пеликим и журним корацима и забринута лица пређе преко дворишта и унути се к Нјери. Од умора не беше више ни трага Живот јој се повратио и Рајски се обрадова страху на н.епу лицу, као добру и стару нријатељу. Она опрезно уђе у Вјерину собу, ногледа брижним ногледима њено успавано, бледо лице н рече тихо Рајском, да пошаље по с.тарог доктора. Тек онда опази Наталију и.п.ено уморено и измучено лнцс. Она је загрли и пол.уби и рече јој, да иде и да се одмори у својој соби. Међу тим дође и доктор. Татјана Марковпа му лено разјасни узрок Вјерине растројености, скрнвајући нрави узрок. Он нронађе симптоме врућице и рече јој, да не ће бити микаквпх рђавих последица, ако јој сс унука примири. Вјера у полусиу нрогута лек и заспи тврдим сиом. Татјана Марконна јој се нанести чело главе и нрнлегну главом на исти јастук с друге стране. Није спавала, него .је пажљиво пратила сваки покрет Вјерин и слушала, како дише. Кадгод би се Вјера пробудила, питала је: — Сдаваш ли ти, Наташа? И не добивајући никаква одговора, рпет је склапала очи. Лли чим би се освестила мало и оиОменула правог стања, у ком се палази, опет их је отварала и тешко уздисала, трудећи се, да заборави на све и да засии. Око ионоћи заиште да пије. Једнарука јој иза јаетука дода чашу с напитком. — Како је бабушки? запита она. Паташа, где си ти? Дођи овамо. Што се кријеш испрестано? Кад не доби никаква одговора, тсшкр уздахну и иогрузи се опет у дремеж. — Бабушка не ће да дође! Кабушка ме не. љуби више! шанутала је тужним гласом, и тргнувпш се на тренутак иза сна дода: Вабушка ми не ће онростити! — Бабушка је дошла! Бабушка те још љуби! Бабушка је опроетила! зачује се глас че•ло главе. Вјера скочи с ностел.е и окрену се бабушки.

— Бабушка! крикну оиа и сиусти главу на њенс груди. Татјана је опет положи у ностељу и нрилеже својом седом главом поред црие и разбарушене косе своје унуке.. Вјера, дошавши к себи на грудима те своје друге мајке, бризну у плач и потоком суза, јецањем, без икаквих речи исиоведи сву евоју нссрећу, кајање и своје неизмерне муке и страдања. Рабушка је ћутећи слушала јецање, не бранећи јој да плаче и само јој је притискивала главу па своје груди п носппала пољупцима. ■г— Немојте ме миловати и љубити, бабушка, шанутала је Вјера... ја нисам тога достојна... одгурните ме... а сву своју л.убав и милошту ноклопите сесТри... Бабушка је још силније нритисиу на груди. — Твојој сестри пе треба више мога миловања, а мени треба твоје љубави. Немој ме оставл.ати, Вјера, ие туђи се мене, јасам остављена сиротица! рече јој она и сама се заилака. Вјсра је из све сиаге притисну к себи. — Мајко моја мила! оиростите ми! рече она са свим тихо. Бабушка јој иољуицем затвори уста. — Ћути, рсче јој ; ни слова више никад о том! — Ја вас нисам слушала, и Бог ме је казнио за то! — Шта рсче ти, Нјера? викну наједан нут Татјана, сва побледевши. — Да, ја сам мислила, да сам умнија и наметнпја од вас свију. Татјана Марковиа одахну слободније. 1Бу је друга нека мисао или претпоставка узнемирила и престравила. — Ти и јеси умнија од мене, рече јој, више си и учила него ја, али ти ниси искуснија од своје бабушке. — Сад сам... и искусиија! номисли Вјера тужно и наже се лицем па раме госпођице Берсшкове. — Уклоните ме одавде, настави она, Нјерс више нема. Хоћу од сад да будем ваша друга Марта... Хоћу да оставим ово старо гнездо и да сс преселим тамо, к вама. Бабушка ју је само'миловала. На послетку заспаше обе једна поред друге. Сутра дан у јутро устала је Вјерабеззнакова грозннце, само што је била бледа. Она је своју болест исилакала на грудима бабушкиним.