Стражилово

чз 488 ез-

Доктор је рекао, да се не треба више ничега плашити и забрани Вјери, да не сме неколико дана изла-зити из собе. Све је пошло обичним колосеком. Само што (•у међу Татјаном Марковпом и Вјером настали некакви други, нови одношаји. Бабушка није доеађивала Вјери можда каквом претворном снисходљивошћу, а очевидно јс било, да не узима тако олако тај судбоносни опит у животуједне жене, као што је то чинио Рајски — ио још ман.е је цоказивала оно безусловно презирање према погрешци или паду своје унуке, каквим обично стари и уживели у људске појмове ригоризам, који чак и не истражује много узроке наду, жигоше оваке случајеве. Вјера се уверила, да јој је бабушка искрено опростила, али јој за то ипак није било лакше. Она је очекивала и желела строг суд; на пример, да .ју је Татјана Марковна уклоиила из своје близине, да ју је послала на шест месеци или на годину дана на своје најудал.еније село, да тамо иснагата, што је погазила л.убав и обмахнула иоверење своје мајке; а за тим тек да јој је опростила и нозвала к себи, и онда још годинама јој ускратила своју љубав и нежност, догод је она сама својим радом и ноиашањем опет не заслужи; само тако би се Вјера коначно утешила, онда би тек ностало право искупљење или би нестало свега у тами заборава, ако јс истнпа, да време све успомене збрише, као што тврди Рајски. — Да ли баш све ? ниташе се тужно. Она се трудила непрестапо, да проникне у смисао тога бабушкина ћутања и те њепе нове, неочекиване нежности, и мсђу тим је више нута оназила, како је бабушка некако особито ногледа, не знајући, како да разјаени те ногледе? Било јој јс са свим јасно, да бабушка душевно страда. Од силне туге се чисто променила, погурила се, пожутела и на лицу сс иоказпваху дубоке боре. И заједно с тим, кад би погледала Вјеру или је слушала, кад говори, она би сс на једаред усправила и погледала на Вјеру са толико нсжности, као да види у њој не ону стару Вјеру, своју унуку, него рођену кћер, која јој јс ностала још милија. — А за што да сам јој милија? За што ме штеди? питала се у себи Вјера. За то вал.ада, пгго се њено женско срце испуиило сажаљењем; а до сад ју је уважавала, ноносила се њом, нризнајући јој нраво, да слободно мнслн

и ради, пуштала јој је све на вољу и веровала јој. И све то сад нропадс! Она је иа зло уиотребила њено поверење, и пала је са висине своје поноситости! Није више презирала ни јавно мњење, као некад. Њу је болело, штоје изгубила цену и у очима глупака, као што се изразио Марк. Уздисала је за дивљењем и иоштовањем, које су јој сви одавали, и које је сад за навек изгубила! Остало јој је јопг само да приклони главу иред оиштим презрењем, па је и била спремна, да је нриклони. Спољагање је изгледала свима мирна и снокојна, али за то јој беху очи упале, руменила нестало са бледог лица, није више било оиеграцијозности и слободе у кретању. Измршавела је и видело се, да јој је живот досадан. Није марила ни за кога и ни за што. Седела је обично сама у својој соби, долазила је да руча са бабушком и ноницала је главом, кад би је бабушка ногледала или почела с њом ласкаво и нежно говорити. Постајала је из дана у дан жалоснија и нокорнија, старала се, да гато брже изврши сваку бабушкииу жељу, изражену речима или погледом. Није се усуђивала никоме нигата заповедати. Чинило јој се, да Василиса и Јаков гледају на њу са сажаљењем, Јегор дрско, а собарице иодсмегаљиво. — Ето ти сад тог новог живота! миелила је у себи. Татјана Марковна мотрећи иа Вјсру постајагас све замишљенија. Чинило се, да Вјерина туга и иа њу прелази. Често би дуго времена седсла сама, подлактивши руке о сто и ухвативши се обема рукама за главу. И она и Вјера су волеле дру-гатво Рајског. Његова иростодушност, нежпост, искреност, која је провиривала из сваке речи, из сваког његова погледа, на послетку његова живахност и духовитост беху у стању, да их мало утегае и разговоре. Али он се узалуд трудио, да растера са свим њихову тугу, која се као облак наднела над њих и над целу кућу. Он би се и сам растужио, кад је видео, да ни његово уважавање ни бабушкина иежност нису били кадри да новрате бедиој Вјери пређагању бодрост, ноноситост, уздап.с у себе, силу ума и воље. — Бабушка ме нрезире, и љуби ме само из сажаљења! Овако се не да живети, ја I. у умрети! пришапну једног даиа Рајеком.