Стражилово

-чз 550

то. Али то се ле ће у вароши заборавити, па ће непрестаио очекивати, раепиткивати, шта је н како је. Обећање не може увек остати само обећање. — Заборавиће, Татјана Марковна, а особито ако одете одавде, као шта рекосте... А ако баш не забораве и ви са Вјером Васиљевном будете н дал.е уннемиривани, онда треба просто нримити моју понуду. Иване МнановиКу, ;(а какве ви нас сматрате? рече му Татјапа с прекором. Зар да ми на :ио унотребимо вашу нређашњу, слабост прсма њој, вашу велпкодупшост за то, да натерамо зле језике па кутан.е и да ућуткамо... пе сп !стку, псго горку истипу? А за тим, касније, да целога жпвота ни ви ни оиа немате пи једног часка мира н покоја. Томе сс нисам од вас п(|дала! — 15и немате нраво, одговори јој Тушин, ту нема ни ;ак !е великодушпости. Кад стс ми причали за ту сплетку, ја сам мислио, да сте ме ви за то зпалп, да ми рекнете кратко и јасно: „Мване Мнаповику, и ти си уилетен у ову ствар, па сад избави и себе и њу". А ја бих вас онда одмах, као и Пикептијев, назвао евојом бабушком н клекнуо бих нред вас. Тако би и требало да пуде,- рече- он тужно. Опростите, Татјана Маргог.на, што вам морам рећи, да ви у свакој прилпцп ночињетс са старим правилима, па питате, 1'ако је то било нре, и бринете се, шта ]1е рећи овај или онај, а сопствени ум и срце тек после проговоре. Нокад бисте одмах запитали ум и срце, • као што треба, опда у вас нс би било те туге, у мене би било мање седих а Вјера Васил.свна... Оп се трже сетивши се нечега. — Извините! речс он на једаред тихим гласом. Ја сам се мало пребацио! Расправљам о будућности Вјсрс Васиљевне, а све зависи само од њене воље. — Дакле, видите, сад сте и бсз мога „ума и срца" дошли до нраве истиие. Мој ум и срце су давио у вашу корист ироговорили, али судбниа је хтела друкчпје. Ви бисте је можда из сажал.ења и узелп, а оиа би ношла за вас због ваше... великодушпости. Желите ли ви то? Је ли то право и поштено ? И јесмо ли ми способне за таки постуиак? Вн нас добро познајете!... - И право и поштено, ако ваша упука онако осећа према менн, као пгго говори. Она ме љубп као човека, као пријатеља, то су н.ене

речи, и цени можда више, иего нгго ја заслужујем. То је за мо велика срећа! То значи, да би ме с временом заволела и као добра мужа. — Номислите само, Иване Иваповићу, колико би вам тај брак дсшео мукс и невоље! — Ја се не мешам пи у што, што ме се не тиче, Татјана Марковна. Ја видим, да вае жалост убија и ја ћутим, иа за што ви хоћете да мислите и осећате за меие? Оставите ми, да ја сам рачунам, шта ћс ми донети тај брак! рече он оштро. Срску на цео живот, ето шта би ми донео, Он се почеша по глави екоро у очајању, што га те две женс не разумеју и што ис нристају, да му предаду у рукс ту ерећу, која се врзе око њега, приближи му се на тренутак на јс опет нестаје, и коју би он, кад би могао, шченао евојим силним рукама, да јс више пикад не иепусти. А оне не ће да га разумеју и ненрестано гомилају препреке, којима је он страшном силом љубави и муке одолео! На нослетку беше само једна неодољива ирепрека: Вјсра је л.убила другога, и то је био прави понор за њега!... Али сад нсма ни те препреке, ње је нестало, и свију рсталих је нсстало! А оне ипак не ће да га разумеју измишљајући друге. А њих нема, нема више! беснео је у себи Тупшп, гледајући кивно на Татјану Марковну. — 'Гатјаиа Марковна! заноче он силно и енергично, мени пишта не смета, да идем напред! Људи обарају шуме, иреплове мора, асад ево прокопавају и планине и иду напред! А овде нема ни морани нланина.., били су зидови, поруишли се, био нонор, и њега вшпе нема. Ја сам га премостио и идем еигурним кораком иреко н.сга. Дајте ми Вјеру Васиљевну, дајтс је мени! викао је он, и ја ћу је нренети преко тога понора, на ии сви паклени дуси не ће бити у стању, да моју срсћу нокваре, па ма. она живела сто година! Она Ке бити мрја царица и сакриће се у мојим шумама, иод мојом заштитом, од свију понора, па ма их било хиљада! Како да ме не моцсете разумети. Он устане, нокрије очи марамом и у очајању ходаше горе доле по соби. — Ја вас разумем, Иване Мвановићу, рече му кроз еузе Татјана Марковна, али то не зависи од мене. Оп на једаред застаде, отаре очи и ухвати Татјану за обе руке. Онростите ми, Татјана Марковна ја увек