Стражилово

чз 570 е*-

Дода брпгадпру свежњпћ колачића, и, излазећи из куће, иристуип иекаквом чупавом створењу у дроњцима — сигурно је то била та сулуда Груњка — и колико сам могао разабрати кроз прљав ирозорчић, тражио је од ње кваса, — јер је неколико пута подносио к устима песницу као чашу а другом руком је махао према нама. XII. Иокушах поново да отворпм разговор са бригадиром; али он беше очевидно сустао, спустио се на креветад уздшиући и иростењавши: „ух, ух, кости, кошчице моје", раснаса своје иотнасиваче. Сећам се, да ме је тада зачудило, како .је то могуће, да мушки носи нотиасиваче ? Нисам знао, да, су их у иређашња времена сви носили Бригадир поче ;«звати на дугачко и са разглављеним вилицама, не сиунггајући са, мене својих тупих очију: тако воле да зевају мала деца. Чинило се, да јадни старац са свим и не разуме моја иитања—. И он је заузимао Ираг! Он, са голим мачем у руци, у диму и прашини на челу Оуваровљевих војника, са прорешетаном заставом над главом, измрцвареним телесима иод ногама.... Он.... он?! Зар то није чуднова,тоТ - ^ 1 Али Ја, " сам непр'естан<Г~слути<), л,а, се у животу бригадиреву догодило још и необичнијих ствари. Краставац је донео бела кваса, у железпу крчагу; бригадир је жедно сркао — руке су му дрхтале. — Крас/гавац је држао за дно крчага. Старац је брижљиво отро своја, безуба уста обема, шакама — и ноново, иогледавши мене, поче жватати и цмокати уснама. Ја, сам разумео, о чему се ради иа изидох из собе. Сад ћеду спавати, — оиази Краставац, излазећи са мном из собе. — Страшно су се, да кажеш, уморили — ишли су утрос на гробље. — На чији гроб? — Па к Аграфеии Ивановној на, поклоненије... Они су ту, код нае, на општинском гробл^у сахрањени; биће око иет врста одавде. Василије Томић сваке недеље редовно тамо одлазе. 1Га, он их је п сахранио и гроб о свом трошку оградио. — А је ли одавно умрла? — Па — да кажеш — може бити једно двадесет година. — А она, му је била пријатељица, штали? — Део живот, рећи, провела је с њим...

ваше благороди.је. Ја сам, што кажу, нисам ни иознавао ту госпођу, — ал се говори, да су .... онако !... Госиодине, брзо настави, кад виде, да сам се окренуо од њега, пе изволевате ли, ако је по вољи, још на један полићак — јер је време да идем кући — на под ћебе. Ја нисам сматрао зц, нотребно, да расиитујем и даље Кра,ставца — дадох му још један грош и одох кући. XIII. Код куће се раснитах за остало код Наркиза. Он се, као што се могло очекивати ,од њега, мало устезао, нравио важаи, изразио своје чуђење, како да ме могу „антересовати" таке трице, и на иослетку ми исирича, што је знао. Испричао је ово. Василије Томић Гусков се упознао са Аграфеном Ивановном Тељегином у Москви на скоро после пољских крвавих бојева; муж јој је служио код генералног губернатора, а Василије Томић се налазио на допусту. Он са још онда заљубио 'у њу, али не хтеде дати оставку: био је човек самац, својих четрдесет година, и богат. 11>ен муж на скоро умре. Она остаде после њега без деце, у сиротињи и дугу.... Василије Томићје сазнао, у катШпП^г сгању она налази, наиусти службу (нри осгавци су му дали бригадиреку част) и иотражи своју премилу удовицу, којој тек што беиге прошла двадесетпета, исплати јој све дугове, иекуии имање... Од то доба се није више растајао с њом и нанослетку се н иреселио к њој. Тако!>ер и она се заљубила у њега, али никако не хтеде да но1>е за, њ. Непокорна жена је била покојница, •— опази при том Наркиз: Мени је — вели — слободна воља милија од свега. А тпто се тиче користи — она се користила њим — на сву меру — и он'је нбвце, које .је имао, вукао непрестано к њој, као мрав. Али непокорност Аграфене Ивановне је кадгод нревазилазила сваку меру: била је неукротљива и дрска... Један пут је гурнула низ степенице свог козачића, и он, овамо онамо, иа нреби два, ребра и иогу... Аграфена Ивановна се уплашила... нареди одмах, да козачића затворе у коморицу и све донде није излазила из куће иити коме хтела дати кључ од коморице, догод није пресгало стењање и јаукање у њој... Козачића су нотајно сахранили... — и да се то догодило за царице