Стражилово

-кз 574 е>-

очајанога и неи;шрженог у цропаст жесгоких мука! Једино твоје состраданије к човекољубљу* може повратити живот погиишему !! Ја, ако сам и жив — у страдању душе и срца својега сам мртав; мртав, кад се сетим, шта сам био и шта сам сад: био сам војник и отечеству сам целом правдом служио и у поштењу живео, како се правом Росјанину и вериом поданику и приличи, — па и отменим знацима награждаван био, — и имање саобразно са рођењем и званијем имао; а сада се ради насушнога хлеба клањам до црне земљице; а особито мртав јесам, кад се сетпм, каквог сам се друга лишио .... на на што ми и живот после тога? Али судбе своје не ускорих, и земља се не ће растворити, него ће се пре то.га кам иретворити! 11 ради тога вопијем к теби, душо добродетељна, утишај суд народњи, не излажи општој осуди, што ја за толику сво.ју и безграничну оданост ни нрибјежишта немам, удиви све милошћу својом према мени, обрати језик злобних и завидних на ирослављање твојих достојаистава — и усуђујем се са свјаческим смиреиијем наноменути, утеши у гробу премилу своју тетку, незаборарљену Агринину Пвановну,

која ће за твоју благопоспешну помоћ, на моје грешне молитве, нрострти над главом твојом своје руке и благословити те, умири на заходу дана самохрана старца, који није могао очекпвати оваку судбу! . . . У прочем, са најдубљим ноштовањем имам срећу називати с вашим, милостива госпођо препокорним слугом Впсили Гг '.ков бригадир и кш љер, XV. На неколико година касније посетих по ново селанце свога нријатеља... Василија Томића већ давно не беше међу живима: Умро је на брао после мога нознанстџа; с њим. Краставац је још увек био жив и здрав. Одвес« ме је на могилу Аграфене Ивановне. —• Железна ограда је окружава-ла огромну плочу са иодробном и цифрастом епитафијом поко' ц,в; а одмах ту, некако при ногама њеним, вддео се мали хумчић са накривљеним крсгом: раб Божји, бригадир и каваљер Васили Гусков почива иод овом могилом.... Ирах његов се на носдетку приљубио ираху онога створа, којег је љубио тако безграничном, скоро бесамртном љубављу.

—_

-г .

Љ. С <1^ 'чј'" . -Ф- -чи "уј-* 1 Ф КВВИЖШ0СТ7 ^

С ""Г* ^ ^ ^ сЖз "Т* ""Г' "Т 4 * "Т 4 *

ИЛАРИЈОН РУВАРАЦ.

Цапичићевим делом „Рат за орпоки јеанк правоиис" решеиа је дуга борба у кн.иЧксвпоети иагаој. Народни језик и Вуков иравоиис одржали су нотнуну нобеду. 3 Порба јс регаена онако како је требало и како је морала бити рсгаена. Пооледице те борбс биле су всликс. Свака грана кп.ижсвпос'1'и ночела је живСти новим животом. Пародне иеомс се ночслс нзуч.чватп оа чисто паучпог гледигата н иародна историја. се ночела ве]ша пеговатп. Ирви, највредиији п иајвећи радник иа том пољу је Илнријон Рувирпц. Иларијоп Руварац* родио ое у Митровици 1. сентембра 1832 г. Кргатсно име му је Јсвин. Римназију је слугпао у Карловцпма (гаест разре* Годишњак срп. ак. II. егр. 261—265.

да) н у Бечу, где је олушао и ирава (1852— 1850.) 11 к 1Јеча дође у Карловце, где је овргаио богословију (1858 1859). Јога као ђак у Бечу иочер је Руварац изу чавати иоторију и народне нсоме свога народа. Плод тога изучаг.ан.а бнла је дубоком отудијом наниоана раоправа: Прилог к нопитивап.у српских јуначких псоама. Тсжак је то посао и труд био, тим тежи, гато је то био почетак. Први је Руварац у нае ночео испитивати песме с. историјске отране п старииу њихову. Год. 18151 закалуђерио ое Руварац у Кругаедолу. Год. 1861 — 1872 био је нроФесор богословије. Г. 1874 иостао је архимаидрит маиастира Гргетсга. Г. 1886 изабраи је за енископа вргаачког, алп ос тога достојанства није хтео примити.