Стражилово

чз 565 к-

— Зар си их читао? — Да нисам чигао, ио бих ни говорио о љима. Сановник на прилику.... каква ми је то књига?! Али има и других... само ви ни њих но ћете хтети читати. — За што? — То су књиге божествене. Ја поћутах... Наркиз је такофер кутао. — Штоје најгоре. — запонех ја, - - мени је досаднО на оваком времену седети код куће. Прошетајте се ио башти; а можете баш мало и у шумицу. Ту је, одмах иза гувна. Да не би, мбжда, хтели пецати рибу? — А зар имате рибе? Има у рибњаку. Нађе се но неки лињак, кесега има смуђ. Оио, до душе, право време је прошло: јули је већ ту. Али... оиет бп се могло покушати... Је ли ио вољи да сиремим удице? — Буди тако добар. Нослаћу дечка с вама, да натиче гљисте. Или можда да и сам нођем? Очевидно је сумњао, хоћу ли бити кадар, да без њеЈ^а тамо отидем. Па хајде и ти, молим те. Нардиз_Дутећи развуче на широко усне, за тпм скупп обрве... и изиде из собе. IV. Носле по часа смо отишли да ловимо рибу. Наркиз натакао неки необичан, алватан шешир иизгледао још величанетвенији. Ишао је чврстим, одмереним кораком преда мном; две удице се правилно љуљушкале на његову рамену; босоноги дечко је носио канту и лончић са гљистама. — Ту норед плота, на нлоту је начињена клупа ради удобнОсти, — почне ми тумачити Наркиз, погледа иреда • се и онда викну: Аха! И наша сиротиња је већ ту . . . раскомотили се! Ја провирим иза. н,ега и опазим на плоту, на оној истој клуници, о којој ми је говорио, где седе два човека окренута к нама леђима; они су са свим сцокојно пецали рибу. — Ко је то? запитам. — Комшије, — рече Наркиз намргођен. — Немају код куће шта да једу, па сад усрећавају нас својом носетом. А да ли им је допуштено? — Пре^ашњи госнодин им није бранио... осим ако Николај Петровић не буде имао

штогод против... Онај дугачкн је залишнп клисара, ирава дангуба; а онај нретили је бригадир. Како бригадир? — запитам зачуђен. Одело на том „бригадиру" беше скоро горе него иа клисари. — Кад вам кажем: бригадир. Имали су некад н прнлично имање. А сад им из милости дато прибежиште, на живу тако... од оног, што Господ удели. Али, мефу тим, шта да радимо? Заузели су најлепше место... Мораћемо узнемирити миле госте. — Не, Наркизе, не дирај их, молим те. Сешћемо овде у страни, оии нам не ће пишта сметати. Рад сам да се уиознам са бригадиром. Како вас је воља. Само, да речем, што се тиче познанства... ту се баш не ћете бог зна како увајдити, господине; страшно им је намет ослабила, и на дивану су тупи... са свим као дете. А и осамдесета му је, што кажу, већ ту. — Како се зове? Василије Томић. По фамилији — Гусков. — А како клисара? Клисара?... прозвали га — Краставац. Сви му овдена тако тепају, а како му је нрдао име, сам Госнод нека зна! ЈЈуст неки Човек - ! Обешењак, што може бити! — Живе ли заједно? Не живу; али их је... што кажу... ђаво везао за, једну узицу. V. Приближимо се нлоту. Бригадир нас ногледа и одмах спусти очи на пловац; Краставац скочи, истргне удицу, скпне свој изгужвани поповски шешир, зглади дрхтавом руком своју оштру жуту косу, поклони се на широко и засмеја се трунтавим смехом. По подбулом лицу му се видело, да је горка пијаница; најежене очи су понизно подмигивале. Гуркао је свога друга у бок, ка.о да хоће да му даде знак-, е се треба чистити . . . Бригадир се ночео дизати са клупице. -- Седите само, молим вас, немојте се узнемиривати, — одмах му довикнем. Ви нам ни најмање не сметате. Ми ћемо сести овде; седите само! Краставац закопча свој издерани балахон, иамакно плећима, устима и брадом . . . Вндело се да му наш долазак није баш нријатан. . .