Стражилово

-43 566

и он би се радо отшуњао, али се бригадир поново задубио у посматрањо свога пловца . . . „Обешењак" капи.удну два, три пут, сеДне на сам крајичак клунице, метне шешир на колена п подвивши нода се голе ноге, тихо баци удицу. Трза л ? — запита с важношћу Наркиз, иолагано размотавајући врицу. - Та, једно иет лињака смо смотали, рече Краставац ранавим и иромуклим гласом; -- ал' ево они су поириличног смуђа ухватили. — Да, сму1;а! — нрошанута бригадир. VI. Ја ночех пажл.ино иосматрати, — не н.ега, него његову слику у рибн.аку. Пила је јасна преда мном, као у огледалу, нешто мало тамнија и сребрна<тија. Са широке баре је поиухинала на нас хладовина; хладовина је долазила н са влажне излокане обале; и тим нам је слађа била, што нам се тамо над главом, у златастом и тавном нлаветнилу, над лиснатим дрвећем наднела, као тешко бреме силна запара. Вода ,'е била са свим мирна; у сенци, коју је на њу бацал ) нрибрежно, проређено жбуње, еветлили се, као сићушна, светла, пуцад водени науци, опису ,ју!)И своје вечите кругове; само изретка би се једва ириметно заталасало око нловца, кад би се риба ,,пошалила" са гљистом А хватала се врло слабо, у току пелог сата сма извјкли само два лињака п једну кесегу. Ја не бих ни сам знао рећи, заштоје, бригадир дражио моју радозналост: његов чин није могао иа ме утицати; пропали племићи нису у оно време били и.икаква реткосг — а ни сама спољашњост његова не имафаше на себи ништа изванредно. Иод дебелим шеширом, који је покривао цео горњи део главе до обрва п ушију, впдело се црвено, глатко, избријано, округло лице са маленим усницама и отвореносивим, малим очима. Простодушност и душевну слабост и некакву да,внашњу бесномоћну тугу изражавало ,је то смирено, скоро детињско лице. 'У нодбулим, белнм ручицама с кратким прстима било је такођер нешто бесномОћно, невешто... Ја никако не могох представити, како је: могао тај убогп старчић некада бити војеним човеком, комапдовати, наређивати — па још у Екатеринина, сурова вргмеНа! Посматрао сам га: по некад би надувао образе и слабо пиштао, као дете, но некад би се болно ш1.ућтрио са нанрезањем, као сви с: ,<• оали људи. Један пут

нодиже очи н разрогачи их на мене. — Гледаху на ме из дубине воде — н некако чудновато тужним и значајним ми се учпни њихов поглед. VII. Покушавах да отворим разговор са бригадиром . . . али Наркиз ме није обмахнуо; јадном старцу је заиета иамет ослабила. Расиитао се за моју иородицу и име и питао ме два, три пут, размишљао, размишљао иа рече на послетку: А у нас је канда био таки судија. Краставче, је л' био у нас таки судија ... а? — Био је, био, баћушка Василије Томић, ваше благородије, одговараше му Краставац, који је у опште ноступао с њим као с дететом. — „ Био је, да, богме да је био; него молим вас вашу удицу, мора да вам је гљиста поједена . . . поједена, да шта!" А јесте л' изволели бпти иознати с Ломовском нородицом? — 0 каквом? — Но па Федор Иванић, на Евстигњеј Иванић, Аљексјеј Иванић, Јевреј, но па Феодулија Иваиовна, грабљивица ... на после Бригадир на једаред ућута и тупо се загледа. — То су им били најближи људп шанну ми Наркиз, нагнув се к мени; — због њих, због истог тог Аљексјеја Иванића, што су га назвали Јеврејином и још због неке Аљексјеј - Иванићеве сестрице, због Аграфене Ивановне —они су се, тако рећи, лишили чнтавог свог имања. — Шта ти тамо причаш о Аграфени Ивановној? — кликну наједаред бригадир и глава се његова диже, беле се обрве намрштише . . . Пази се мало, братац! Од куд је она теби Аграфена? Агрппина Ивановна — ето како треба... њу звати. — Ну—ну—ну—ну, баћушка, — замуца Краставац. — Зар ти не знаш, шта је за њу саставио стихотворац Милонов? — настављаше старац, иаднувши из ненада у азарт, коме се никако нисам могао надати. - Лису ужежене брачне све/1е а — иоче он отежући и изговарајући све самогласе кроз нос, а слогове: „ан" и ,.ен" као француско: ап и еп, — и необично је било слушати из његових уста те речи са смислом и свезом; — „Нису буктине" • • ■ • Не, нпје то, него ево' ово: