Стражилово

чкз 567

Не ,трошшм трудежи кумиром, Це амарактом, не порфиром; У томе свему није за л,пх сласт... Једно је само код л>их... — То је за нас. Јес' чуо? Једно је само у њих ненрикосновено, Лрмјатно. мучно и лу1>ено. Да крв у крви раслдамтл жар. —• А тл у»'о' Аграфена! Наркиз се насмешио нолу нрезриво, нолу равнодушно. — Ех, баш је блесаст! — роче у себи. Али брига.дир се оиет покуњио, удица му иснала из руке и срозала се у воду. УШ. — Е баш се бадава мучимо — са свим за бамбадава, нромрмља Краставад; — риба — ето — и не трза никако. Врућина . . . стра'ота божја, а и нашег госиодина обузела мехљудија.* Време је да се.ид« кући; биће боље. Пажљиво извади из џеиа лимену бочицу с дрвеним занушачем. отвори је, насу себи на длан бурмута и шмркну рбема ноздрвама у једаред ... — Ух, да жестока бурмута! простење, предајући се о:сећају уживања ; — јави ми туга прелети преко зуба! — Ну, голупче моје, Василије Томићу, нзволите устајати, — времеје. Пригадир устане са клуннце. Живите ли далеко одавде? — запитам Краставца. — 11а, они нису баш далеко . . . нема ни врста, рече КраСтавац. — Је ли слободно да вас отнратим ? запитам бригадира. Нисам могао никако- да се растанем од њега. Он ме погледа и иасмехнув се оним особеним, важним и у неколико. кокетним осмејком, који не знам како другима, али мени сваки нут напомиње пудер, француске кафтане са иуцетима од штраса у опште осамнаести век — и одговори ми са старомодним растављањем, да ће му „о-со-бито мило бити", и одмах се онет збуни. Каваљер из доба Екатарине се појавио у њему на тренутак — и одмах га опет нестало. Наркиз се зачудио мојој намери, али ја нисам обраћао пажње на вртење његова шешира у знак неодобравања, и изидох из врта заједно са бриг0кдиром, кога је водио Краставац. Старац се кретао доста хитро, као на штакама. Мелалхоллја.

IX.

Ишлн. смо но једва утрвеној, травом обраслој по.пани, међу две брезове шумице. Оунце је пекло, вуге се довикивале у зеленој части, косови су грајали поред саме стазице, пдавкасти лептнрићи пролетаху у гомилицама ио белим и црвеним цветовима ниске детелнне; ичеле тумараху као буновне и тихо зујаху у непомичној трави. Краставац се стресе п до!ђе к. себи; Наркиза се бојао као живе в'атре; ја сам му био стран, дошљак, но са мном се брзо спријптељио. — „Ето, говорно би он, — наш* госнодин — ирави иСпосник! а један сму1; — каква је ту иајест? 1>ан да би ви, ваше благородије, приложили што ? Ту одмах на савијутку, у механи — има прекасних колачића., Па ако се смилујете, тада ћу и ја, многогрешни, у том случају, у ваше здравље долгол,етијо и Долгоденствије испити један полићак." — Дадох му грош и једва, ослободих руку, коју је почео целивати. Сазнао је да сам ловац и почео ми причати, како има добра познаника, официра, у кога има шведска, миндин-денгер-овска пушка са тучном цеви шта је тон снрам ње! Кад груне, одмах те несвест хвата: остала од Француза! . . . на што му је ксра - просто чудо природе! ла и он сам: да је био страстан ловац, и што се тиче нона, ни по муке — ловио ,је заједно с њим нрепелнце — али нречасни да је ужа'сан тиранин, па ие да; а што се тиче Наркиза Семенића, настави чисто певајући, — то ако с,ам ја, по њихову схваћању, човек излишан на овоме снету — онда, ,ја велим: пустили су оне обрве, да кажеш, као у тетреба, па, мисле да су чрез то све науке поцрпли. — Међу тим смо се. приближили механиди — усамл,еној, трошној колибиди без дворишта и стаја; мршав пас се савио и легао иод прозор; кокошка му чепркала баш пред носом. Краставад посади бригадира на неку хумку земље и пгмурну у колибицу. Док је он куп'овао кола,лачиће и иатезао полић — ја, не скидах очију са бригадира, који ми беше, Бог би знао за што, загонетка. Чинило ми се, да, се у животу' тога човека, морало за цело нешто изванредно догодити. А он, чинило се, да, ме и не види; седео је погурен на хумди и пребирао прстима неколико карамфила, к.де је узабрао у врту мога пријатеља. На послетку се појави и Краставац са свежњем кс :ачића у руди;, изишао