Стражилово

-чз 599 вз-

лидом и као да има то ске да сиоји... И уздахну сгари војник трећега пука и онет со дубоко замисли. Иза 1)ислс, којој јс лед као срсбриа пруга опасивао двор с оградом, иомолио се баш месец и јасном светлошћу прекрилио цслу околицу. Бсшс то диваи изглсд и дивно говораше он староме економу. На првом нацрту стајао пред п.им двор с голсмим, црним кровом. Бели, широки димњаци, обливени месечином, изгледаху као два духа, који, заслоњени снсжпим покривалом, ссђаху на двору, да п/гачу над оним, што ће за који дан нрелетети иреко тога двора... Око мрачнога двора стајаше у реду двапаест тоиола — као дваиаест погребних свећа. Ни једна им (;е гранчица не маче од ветра, а сиво-бели снег лежаше мирно на н.има... Та тишина беше дивпа, ужасна! Кад и кад ваља веровати, да природа осећа судбипу људску. Глсдајући та мртва дрвета у огради, која су се канда на једаи пут окамсиила, на те облаке, што су се непомично разастрли по небу, могао би закл.учити, да се је све то, на неки глух глас, из ненада укочило и скаменило од ужаса!... Тако беше и старом екоиому, ни он нс умсјаше, да то себи нритумачи. У узрујаности назирашс чудновате слике, како нромичу између њега и дво]»а. Виђаше војску како се отегла у дугим четама, а гледао ју у старом, давиашњем „мундиру", као и његов, што јс сакривен на дну саидука под бравом... Ви1;ао је и старе знанце, другове и војводе, и ако су ти давно попадали од л.утих рана под Остроленком н на варшавским опкопима... Говораху му, до душе, неки млађи људи, да сс то доба никада више иовратити не ће, да нскадашња војека не би дапас ништа вредила, да је куциуо час новим стихијама, које су до сада спавале у историјском гробљу... али ста]>и војник трећега пука не умејаше у својој машти замислитн тих нових људи, нових јунака, једино за то, што их још нијс видео. С онима је живео, јуришао скуиа на бајонетс и топовс, крв своју мешао с њиховом крвл.у.... Еле није чудо, што је, миелећи о најближој будућиости, нозвао њих из гробова у своје лене раскошие слике!... — Кицки! шапну тнхо, на ионесе руку чанцп, као да би хтео последњи иут да поздрави ђенерала, који пада с коња!... — Кицки! Као да сам га јуче вндео! Млад као подбарјактар, а јунак као ветеран. Јсст, заиста... с мркова јс нао нод Остро-

ленком, кад је новео коњицу на јуриш. . Велики Боже!... А гле Вољскога, мога капетана... мало је побледео и носедио! Није ни чудо! лежао је шеенаест година под Остроленком... па још без и једног војника! А овде опет врсни Марчак од Повишл.а. Јуиак, потрчао капетану у номоћ и иао му на лице! Пољубили се на самрти — капетан и прост војник!... И стари ратник, као да се полугласно разговара с тим привиђењима, једне је поздрављао с почашћу, другима пружао рукс, на једне се емешкао, на друге озбиљио. Иа послетку се прене, превуче руком но челу и мрко ногледа око себе, као да сс л.ути сам на се. Пљуне на снег неколико иута, иа ће рећи полугласно : — Ето, шта је старост! Пре шеснаест година, кад ме наместише у последњи таборски ланац, сав сам се иретворио у ухо и око! Никаква мисао, иа ни о Хањини не дође ми на памет! Ал за то на мојој стражи ни не беше никада несреће. А сада.. Боже мој! Да се нешто у овај мах привуче какав рђав човек иод који тај осветљен прозор, иа да прислушкује.... бррр! А ја ту сањам о црвеном мравцу. И да се .један пут за свагда отресе насртл.ивих уепомена, које му отенггаваху садашњу службу, стадс стари ратник жестоко корачати, да је смрзнути снег страшно зашкрииао. Неколико врана, које ноћиваху на огранцима старс лине, залепршаше крилима. Економ се од страха ирекрсти, отвори улаз у ограду, хотећи да обиђе цео двор у наоколо. Једнаким, одмереним кораком корачаше даље, застајући пред сваким осветљеним прозором и завирујући у собу. — Такови су ти данашњи људи! прогунђа гневно. Све ти раде удобно, јер их то забавља! Знаду у топлој соби кројити планове, разговарати о свему и свачему, тући непријатеља поред чаја! Али ископати себи, као лис, неколико јама, да завараш псе, и оставити себи излаз, то ти, брате, ни један не уме!... Јемачно чују да неко хода испод прозора! Снег шкрипи као стакло иод воденичким каменом, а ни један да погледа на прозор, ко се то туда вуцара! Да наиде у овај мах комесар... Економа стадс све више бацати у бригу та несмотрена безбрижност у осветљеним собама! — Аха! — утеши се стари војник, — јер ('е зар требало да се ма чим утеши — сад ја