Стражилово

43 635 к-

ном од блеска далекога пожара, а лиде јој и цела слика беше тако мирна и иеиомична, као да је кип од мрамора. XI. С гро:шичавом журбом вратио се госнодин комесар у сноју собу. Унлакана служавка донесе на н.пм свећу. Комесар наравна брижл.иво свој сат према с ту на зиду и окрене се слу^.жавци. Канда се зачудио, кад је видео служавку... Гледао је, неко време, у уилакано јој лице и, пајпосле, запита: — А где је Павле? — Мој муж се разболео, благородни господине — одговори жена. — Зар се данас сва мушка чељад разболела? — запита он заједл.нво, јер ено и ћорави је кухар занемогао тако, да, није било топла јела? Каква је то нова редн.а ?! — А да, благородни госиодине, и кухар се разболео — говораше даље жена. Оно, знате, госнодине, и ако се кухар кад и кад посвађао са старим Матијом, онет је волео старога. чангрнзала. А кад стари чангризало оболи, опда и кухан, ако и јест ћорав, исноведи му, да ће се и сам разболети. Заиста, нека чудна болест заређала по свету! Нека одмах дођу овамо оба моја стражара! повиче гро.зно комесар. — А како ће доћи, госнодине, кад их нема? — Како нема? Казао сам им да чекају и да се, ни за један корак, не макну! ... Да нису и они оболели? Жена иогледа усплахирено у комесара. За часак ће рећи: — Стражари су узели своје карабине иа отишли... По свој прилици у пецану... Комесар стајаше неко време у чуду, као да није добро чуо, За тим поцрвепи као рак и дрекне: — Отишли, отишли с карабинима ?.. Је ли био ко код њих нре тога ? — Био је господин? економ... Поиили су скупа неколико чаша чаја с румом... Знате, ноћ је хладна, а чај с румом загреје човеку кости!... Најближа је пецана добру миљу одавде! Комесар иснаде из евоје собице и нолети кућици, коју зваху „екопомовка" и у којој су се сместилц стражари. За час сс врати сав црвен од зала. Очи му дивл.с севаху. Погледа још једаи пут на сат, па се стаде

брзо спремати. Узе кратак ћурак, тоилу капу и војничку кабаницу. Принаса сабљу, а у шпаг тури два ииштоља. После извади иисмо, тпто га је добио пред всче. Читајући га, гледао је паживо час на нисмо, час на сат, као да уноређује врсме, одређсно у писму, са временом иа своме сату. Свеће у соби иије ии гасио, само је спустио завесу. Сјгожив још хартије, што су биле иа столу, изиде пажл.иво на стражња врата. Ноћ беше мрачна... Тешки, оловни облаци паднели се над земљом. Час но се дизао силовит ветар и ломио сухе огранке по дрвећу у огради, за тим наиде тако глуха тишина, миелипг, ни једна се гранчица не миче на дрвећу. Беше у том ирескоку од буре до тишине пешто страшно, нсшто ужасно! . Није ни чудо, што господин комесар не срете никога на нуту. Свак-и ти се привукао тонлој пећи, а слаба, трепетљива светлост иа нрозорима ссл.ачких колеба показиваше, да су домаћи још будпи. Смрзнутим снегом покривена дрвета сеоских ограда изгледаху исто тако чудновато у одблеску далекога пожара. Снег је некако поцрвенео, иа долажаше часомице као крв... Господин комесар је шпао пољским путем, иза ограда и сеоских житница. Снег је ужасно шкрииао иод његовим иогама. Час по се ди1'не врана с липе у крај пута и залепрша црним крилима... Пут је ишао до крчме. Прозори на крчми беху јасио осветљени. Кро.з окна се могаше видети множина сакупљепих ссл.ака. Врева и дрека доиираше час ио кроз отворена врата, на која се тискаху све новији и иовији гости. Пред крчмом онази комесар Чивута, где немирно хода ио снегу тамо амо. — Је си л' ти то, Берко? — заиита комесар, машајући се гшштоља испод кабанице. — Ах, ја сам, благородни госнодинс — одговори Чивутин, обрадовавши се — шта ће бити од свега тога! — Од чега? — запита комесар, стојећи пред н.им час два. — Но, беху ту стражари, попише ракију, на говораху, да иду на војну! После дође за њима екопом, па их одводе са собом. А кад су