Стражилово

-јз 629 е1-

оиом, ја се ис дам исмевати. Јесам ли ја крив, што ми је ионуђено место до Ваше госнође? И може ли бити, да ни у кога пе гледам?" „Но, но! 1>и знате, госиодине Бојводићу, да сам вам ја иријатељ. Ваше способности и сувише ценим, те вас с тога и поштујем и радо вас гледам у сваком друштву, па и у својој кући. Немојте се срдити за љубав друштву. Ми смо тако павикли једно на друго, да би изостанак једног имао штетпих носледица за цело друштво. Сумњало би се због овог или оног. Друштво би се разделило на два табора: један, који би брапио изосталог члаиа, а други, који би га осуђивао. Шала је била, шала... Чујем да је Милићка отишла у варош. Будите данас мој гост иа ручку. Мени ће бити особито мило." „Хвала лено! Ја ћу данас у гостијоиу." „Али, молим; нема ту хвала! МеЈ изволите..." и силом спопаде Војводића под }>уку и одвуче га до свога стана. Дошавши у стан Мргудићев, осећао се Војводић као кривац. 1Нта је скривио, то није знао. Доста то, што је крио погледе од Мргудићке. Мргудић се смешкао, а Мргудићка је била озбиљна. „Извииите, гОсподине Војводићу! Бијаше јуче мало пгале с вама. Али надам се, да сте нам опростили. Други пут пе ће тако бити." „А, збиља. На што сте се ви, господиие Бојводићу, и нашли увређепи?" запита иронично Мргудић. „С тога, што вам је Оларићка рекла, да вам се моја жена доиада?! Други би се па тако што иасмејао, а ви се једите. Но томе, на 'лсалост, моја се жена ие може никоме допасти. Зар се она вама збил.а пе доиада?" — дода шаљиво — „та видите ли је само." „Немаш другог иосла . . . Господине Војводићу, не слушајте га. ЕБему није било доста шале јуче." „Но, зар вам се не допада?" — попови Мргудић. „Та, молим вас, маните се тога . . . ја . . . овај . . . Боже мој . . . ја мислим . . . да се нама момцима могу само девојке допадати а гоеиође . . . истииу вам кажем: ја се радо забављам само са госпођицама."

Госпођа Мргудићка поче осећати пешто, што не зна|аше ии сама шта је. Носматрајући поступак свога мужа чињаше јој се, да се земљиште, на коме је до данас стајала, иснодвлачи. Осећаше пеку кужну атмосл>еру, која ју је загушивала. Мислила је, шта је. Како да се испомогне? Црне јој се мисли иочеше врсти по памети. Истииа, муж јој је био према њој и до данас не баш добро расположен. Али је нигда није тако силно и осетно гурао од себе. Напрезала је све своје мисли, да пропађе дубллт узрок томе. Али, када би се у мислима приближила оној тачци, од које држаше да све ово ироизилази, тргла би се и напрезала, да о н>ој не мисли. Јер иза ње се нростираше грдан и пепрегледаи празан простор, по којем би сама без свога мужа ходила. Ни једне друге ноуздапе тачке. Очајавала је. Једипа јој још утеха бијаше, што држаше, да јој се муж озб иљ тто пгали. Узбуђепа окрене разговор иа другу ствар. Ни пајмање није еумЈг.ала, да је њен муж уверен, да њено срце само за њим куца и да је далеко од помисли, да би она према овом младићу осећала што недозвољеио, те је пазирала у понашању еногл мужа нечију наклену игру. Од тога дана је Мргудић често позивао Војводића к себи и од тада пије својој жени ии у шали спомињао о онОм догађају код Оларића. IV. Бејатне у недел.у после по дпе. Пролетње сунце пригрејало, да пе може бити бо,1,е. Нред сваком кућом гомилица чељади седе на диванишу. Деда Митар седи иа својој клуиици, а око њега његово остарије друштво и неколико комшија. „Да, да!" — рећи ће једап из друштва. — „Упео се из петиних жила, да он зида. Ја, брате, не зпам, шта је томе човеку? Отац му је живио овде као бубрег у лоју. ЈГепо са сваким, али и бејаше поштен. А овај! Ено јуче. Направио целу реберију. Још да ми нисмо били наметнији, ако не би дошло до гужве. Она четворица жиљера, ии куће, ни кућишта, па наговорени вичу: њега ћемо за перо-