Стражилово

-*з 054

чипп смешним и т. д. Лко јс Јасимски имао прсд очима само такве несталнике и иребеглице, кад је сврју ирииоветку писао, онда би се свакако идсја дала и признати, ма да би при свем том израда остала недостојна. Ализин се зове њсгов јунак, свирач дилетанат од багрс Трухачевскога у „Крајцеровој сонати". Кад јс чуо нову проповед, и њему је, као да је од других људи сад другачији те као да је изабрап за виши душевни живот, који се поглавито састоји у том, што ћс земл.у радити као ратар, што ћс облачити ружне дсбеле хал.ине, што ће штсдл.ив бити у сапуну, четкама и марамама, у опште што ће своје потребе ограничити на најмању меру. Дов на те нове идсјале почиње тим, што разбије вијолину свију, што се открене од својих дотадашњих пријатеља, што нрезире удобности културе те под сав свој доеадашњи живот подвуче дебео потез. И тако пође у сусрет досадној, ординарној прози рускога сеоског живота, па како не види оне свете ватре, која сад ваља да се сиђе да своју жртву нодстакнс то му и. ентузијазам прилично охлади. Но за час је опет сам он; и тврдо науман, да препречи с.еби сваки иовратак, реши се да руку своју, коју је носветио био послу, и срце, које је носветио био Богу, иоклони сеоској девојци, која је, на своју срећу, доста паметна те одбије и једно и друго. Та његова разочарања гоне га у тако дубоку меланхолију, да би требали чаровни звуци Давцлове арч>е или Наганинијсве вијолине, да је разгоне, па кад после дуга времена најзад опет дође к себи, уверава се, гнушајући се и сам, да је „васкрссње његова срца" од свога савршенства још исто тако далеко као и пре. Но он јс нови сцој живот веЈ1 унраво доста дуго ироводио те је осстио тежњу за старим иа се обраћа неком руском попу Висаријону, који се за њ моли Г>огу, који му проповеда слово божје те га новрати истинитОј всри а то оп прима као дуг, који му небо плаћа за н.егов рад, носвећсн доброј ствари. Вђаћа се ортодоксппј всрп, враћа се кући свога оца, наређује тс закол.у и испеку гојазпо теле па се весео лаћа оиет вијолипе и гудала. Друга ириповетка, под натписбм „Да видимо истину!", много никантиија и рсалистичнија, изашла је у облику три нисма прнјатсљу у Фебруарској свесци „Рускога Весника«; нод њу је нотиисапо звучно име: Ј. Л. Шџетлов, а

то је име иисца, чпји јс напраспи прелаз строгој науци Дава Толстоја у Петрограду пре две године начииио велику сензацију. Шчеглов је сваки дан долазио у малу општину Толстојеваца; предстојиик тој општини био је тада пеки љубазан негдашњн ариетократа, којије самој ствари принео силне жртве тс у срцима својих световиих пријатеља изазвао, да му сс с болом диве; но у искреност н.егову и праву љубав према ствари пи за часак нису ноеумњали. Тај ревни апостол широм отвори врата Шчеглову, овај сам бојажљиво уђе, крадом погледа на иамештај и браћу, задиви се њихову просту начину живота, оиога часа обећа да ће им се придружити и то исто чипити, ,на замоли само да му доиусте, да сме своје нове, баш сад од кројача зготовљене хаљине и своје ципеле од лака обућп, пре но нгго обуче сељачки канут и обује чизме. По што је задобио новерење браћеи еестара, који су били ван себе од радости, што имају у својој средини даровита књижсвника, оде те их у својој приповетци нацрта најдушманекијим цртама, што се дају замислити. 11>нхов трезвени начип живота без вештине и културе изгледа њему животињскИ, а где му јава изгледа' сувише питома, ту онда пушта Фантазију да му замени сећање. Инак има у тој приповетци Факата и оииса, који изгледају вероватни те читаоцу дају ирилично тачну нредставу о сиољашњо) љусцп Толстојизма — о љусци, у којој ието тако може бити шл,упак као и драги камен а и внше него доста о том, да човек начиии себи такођер нрилично тачну слику личности и карактера пишчева. Ниже што и простачкије, него што је та кукавичка денунцијација његових и сувшие новерлшвих пријатеља, која је уз то још снојена са сумњичењем чаети једие жеис, јаднији атеитат човека, који се хвали, да је браиилац културе, тешко да ће се још наћи у апалима целокунне књижсвности. Таква емеса издајпиштва и лицемерства, као што је та приповетка Шчсгловл.ева, јединствена је. Но да је то усамл.ен случај у својој врсти, једва да би његова абнормпа подлост заслужила и прелазие само нажп.с. Но па жалост таква дела нису ретка. Та већ је доста жалосно, да је Шчегловљево педопошче могло изаћи у најугледнијем и најраспрострањенијсм меесчпику у Русији, у „Руском Веспику". Да нротивници Толстојеви и^з Јвегова дела-