Стражилово

чз 644

мишљаше, да је ту што озбиљно у ствари, пего држаше, да с њим терају шалу. У селу се свашта говоркало. Еад на једаред али се кроз село ночеше разносити са свим противни гласови: да Војводић иије крив, да је Мргудићка ваљаиа и честита женска и то све да каже — Фаустшта. Оиа је увидела, да је распростирући оне лажне гласове отуђила учитеља од друштва а тим и од Мргудићке. Ма да се Војводић још пре више састајао са Фаустином и другим женскињама у друштву. него са Мргудићком, ипак му се од стране Фаустинине само ово унисивало у грех. Увидела је, да је тим гласовима ностигла са свим иешто нротивно, те сад раснростираше опет ове нове гласове. Поче она чешће долазити Мргудићки и улагиваше јој се. Утапаче свако после по дпе нартију за „Фрише фире". На силиа мољакања уђе ионово и 15ојводић у тај клуб те се играло иочешће. Фаустина се љутила, што је оп према Мргудићки са свим хладап. Нисала је већ нешто Мргудићу. На, ако овај са свим окрене леђа од Мргудићке, шта онда ? Што је иисала, било је у оиом смислу, у ком је о тој ствари говорила са њиме, док још бејаше код куће. Још јој пе допушташе савест, да загази дубље у грех према оној ноштеној жеми. Само је вребала сваки њен покрет; на ако устреба... пека се нађе „штоФа". Наскоро за тим даде се Фаустини лепа ирилика, да створи мало нешто сталиије те да изврши своју намеру. У оближњем селу опасно се разболи стара нонггипица, стрина Мргудићкина, јави овој, да јој је јако зло и замолијеДа с места дође. Бејаше четвртак после подпе. Мргудићка пије могла наћи одмах кола те се л.утила. У том наиђе Војводић,, иолазећи у исто село своме колези. Прошавпга поред Мргудићкина стана, снази га ова и замоли, да и њу повезе. Војводић заповеди кочијашу да иричека, док се она сиреми. Нису још ни из села изишли, а Фаустипа отрчи до старе бележпиковице сва задувана, а очи јој сс све цакле одрадосги. „Јссте ли видели?" „ Шта ? !" упита ова зачуђено, мадаје зпала,. шта је ову овамо дутерало.

„Зар не нриметисте оно двоје? Но, сада да их види Мргудић! Нека ми још ко каже, да није истина! Епо их одоше заједно!" „Идите, молим вас!" рече јетко сгара бележпиковица. „Маните ее, молим вас, те жене . . . стрина јој је оболела а момак иаишао с коли. Шта има ту да човек сумња? Немојте бунити села. У осталом, шта се то вас толико тиче?" „Ах, не, не! Немату: стрииа болеспа! То је договор. Ја вам кажем, то је договор . . . Знам ја . . . нриметила сам ја одавно . . . Каква стршта? Здрава је та као тресак . . ." Ово је све говорила, дерући се иа сав глас. Лице јој иабубрило и поцрвенило а кроз румен избијаше нека модрикаста смеса, која се вал.да ствара од једа и жучи те избија па површину пежних обрашчића! Када је Фаустина отишла, прекрсти се стара бележниковица и прошапће : „0! чани је нотро! Ова је иолудила. Где ће та ову жену још упроиастити! Морам рећи Мргудићки да п])екине са свим с ти.ч невипим младићем. А и њему треба отворити очи." Она је то збиља сутрадап и учинила, али бејаше већ касно. Фаустина је тај дан обиграла сву интелигенцију и неколико баба. Извиривала је цео дап, када ће се оно двоје вратити. Нолупала је у то име и два окна. Већ се ночело шркавати. Фаустина је била све узиемирепија. Шиљала је своју служавку до иа крај села, да види, иду ли. На отворепом прозору сеђаше и слушаше, када ће се зачути кола. Час по час па би се злобно насмешила. У том се чу са крај села, да иду трком кола. У пајвећој брзипи отрчи Фаустина у кухии.у, зовне служавку те обе нотрче у авлију Мргудићкипу и ту се склоне за амбар, да виде оно, Што је ФаустиДа у својој машти желела. Стадоше и кола. Мргудићка се еиђе и оде у свој стан а 1)()јнодић са кочијашем и колима у свој, и ну, сишавши с кола. Мргудићка, је осетила пско шупжање за амбаром. 11<>1>е мало ближе, алп пека