Стражилово

чз 645

слика и ирилика иопретж иа и»у из мрака мотком, Ш)јих је ту било ххаслагано. Поилашепа иотрчи у кућу по иандура. У то се «1>аустина дочепа авлијских врата те иобегпе иа улицу а слушкии.а полети иреко плота у башту. Јетка и узнемирепа, што се иреварила, ходала је Фаустииа по соби. Бејаше раз-

дражена, пгго

се

нису остварила ириви-

1)ем.а п.еие маште. Мало после изиђе у кухип.у. „Јеси јш видила, да је за и.еии лс1,и ои стајао ?! " „Нисам, госио, думге ми! Он није ии силазио с кола." ,,Ажи, ти мораш рећи да си га видила и да је кроз башту утекао, јер ће она иас тужити и ти би, моја драга, могла доћи у затвор. Дакле, ако волиш то, ти

реци да га нпси видила . . . п.ој и тако пе ће битн ништа." „Ја пе могу, госио, рећи, јер и ви сте г.идилп. да је оп одмах на колих отишао. Па оида, могао би » е млади господип тујкити а ја се пе бих могла заклети ..." „Баш си ћурка! Оп ие ће за то иишта знати . . . Најносле. . . Али ти кажем, да ја нисам ништа видила, јер сам стајала остраг, а ти си била напред па те је она сиазила, када си јој мотком нопретила. Ако ти не кажеш, да си н.ега видила, оида ће она тебе тужити, да си дошла да Ју иокрадеш. Ако напротив кажеш, да си га видила, опда она не ће смети ни писиути. Па, не мораш ти то рећи господину Мргудићу, већ само комшииици Еви . .. Браии се, драга моја . . . ваљда не ћу ја за тебе говорити ..."

XII.

:ма тренутака, кад човек наслућује, ако привидно и не види, да улази у нов живот. Тај је тренутак тачно опиеао у својим белешкама потоњи саветник: „Кад сам се одмицао од крчме, иише саветник, бејах чисто уверен, да ћу се тим истим нутем вратити као са свим други човек. Ал опет не бејах иа чисто, у чему би могла бити та промеиа .... Мета, којој сам тежио, беше јасна п ироста. Јавл.еио ми је, да 1-е око по ноћи прећи, стазом нреко Вислс, важан изасланик из краљевине Пољске. Јављено ми је још и то, Да он мора имати уза се важие депсше и обећано ми је, да ће ми се труд сјајно наградити, ако ми све по1)е за руком... Веше то, до душе, мало опасна зановест, кад се узме на ум, да су се моја оба стражара дали и говорити на устанак. Али имајући уза се два сел.ака и Чивутина, могао сам њих пустити у нрву ватру а сам« остати у резсрви.

(Наставиће ое) ЦРВЕНА КАПА. гомАн Јована 3 ахарј аш еви&а с пољског превео Рајко. (Наставак.) Осим тога, помоћи ће ми погранични козак, с оиу страну реке, . коме сам, за времена, свс јавиО, Интерес суседне државе спајао се зар ту с пашим интересом. Еле поход не бешс тако страшан. Ал оиет ми се све чињаше, да ће се одатле надовезати некаково ново писмо уз мој живот и остати са

мпом до саме смрти!... Свакојако сам то себи тумачио, па опет, како ли ни близу не бејах ономе, што је иосле настунило ? ... Испрва мишљах, да се немир и очекивањс, које ме је у тај мах мучило, тиче просто очекивапога лова. Јер лов могаше бити врло важаи, а онда би наступила иримерена награда... Могао бих стећи какав, • не баш последњи, крст, какову иовчану награду или задобити корисио унапређењс... Све би то стојало до всличине звери, коју бих уловио. Но морам још додати, да су ме, осим личних изгледа, управљала тада начела и дужности моје с-лужбе... Као што сам већ споменуо, бе