Стражилово

-43 646 Е>-

јах прнсталица иозитивних државмих ирава. Као слуга закона и Фактичном иорстку, нисам се освртао ни на как.ову историјску ирсиотадпју на хинотеци садашн.ости и за то је но.т.ско питањс ностојало за ме само јп рагНђиа 1пКс1еНит! Потоњи устамак ' сам сматрао као буну иротив Фактичнога реда у држави, као буну, коју свака влада мора угушити. Удео свој у тој борби сматрао сам ка.о врло частан, јер сам замишљао себе као војиика на мртвој стражи нод немачком заставом аустријском, којој је било у задатку: да границе Германији рашири што даљс на исток, ссјућн и каламећи немачку цивилизацију на рушевинама старе нољске рснублике. Еле свако ће признати, да, уз такав ноглед на државну ствар, нрема смишљеном устанку, имађах за своје делање млого виших нобуда, него што би биле: колајне, упанређеље и новчаиа награда. Не велим, да нису и такове нобуде утецале тада на моје сиов.е; ал опет, не беху опе једипи смер мојих усиљавања. Вређао бих себе самога, кад бих тако судио." ГТосле те искрене исповести комесареве иођимо даље за њим. Пут се све већма спуштао између нозаДних зграда сељачких. Свуда беше тихо и мирно. Између нлотова се светлуцаше овде онде светлост из колеба, ако и беше већ касно упоћи... Чудновато прожимаше човека то мирпо бдење. Могаше се осетити, у том мирном ишчекивању, у тој иестрпел,ивој тшпнмп. да се снрема нека историјска катастроФа. Комесар и три му друга одмицаху ћутећки Комесар јасно прича у својим белешкама, да, осим чудиоватога немира и непојмљиве чулпе узрујаности, иије ни иајмање иаслућивао оно, што је после било. Јесу ли његова три друга слутила или инсу, тешко је пресудитп... Двојпца Сељака иђаху за комссарем с иеком резипшцијом воље и свију својих чулНих моћи. Гледаху у њсму вишу власт, за којом им .воља слеио и1|Н. Иису питали куда, ни за што, јер свака власт, као што је обичио код пеиросвећеиих људи, имађаше, за њих чари, коју не могаху мншлјУ схватити, Већ сама заповест те властп бсше за њих милина, и ако би их. та зановест, у другим приликама,' љуто вређала. Код иенросвећених парода осуда власти има највеће дражи. Смртиа осуда из уста илеменскога старешиие одузима бедној жртвн сваки

бол, који би, у другнм приликама, но што по то нанела. Пе само с прегарањем, него и с неком милином подаје ее онда жртва тој осуди... То је тајии швуч владања над мрачпом гомилом !... Заповести власти имају тада еванђеоску чар — а јао, јао си га онда, кад се мрачна гомила, остављеиа сама себи, униње да одгонета те заповести !... Међу њима, као да јеиајвећма био присеби Чивутин Берко. Заповест власти имађаше за њега самоонолико важности, колико му је користи обећавала. Изноеећи два млатила и секиру из ходиика, већ је у напредак рачунао, колико му користи може донети та услуга. Јемачпо је имао на уму суседну пецану Ицка Помаранца, коју је комесар нре два месеца окривио са преваре а она га ни до данас не могаше разуверити. Берко је примио иа. се да напомене о том уз пут и да буде некако посредник аргумената, који „звече". Мислио је и о другим ситнијим етварима, које би се, том приликом, могле обавити. Но осим тих тако очевидних користи, које проистецаху из његова садашњега положаја, имао је Берко на уму и негативну страну тога нохода. У к рчМ И је пачуо од неке скитнице, даће бити „ребелија", али до сада није знао, на што ће то изаћи. За то је иамислио, да сувишс нажљиво нде за комесарем; а ако дође до невоље (Два лоша избише Милоша) да га и са свим остави. Љегова иолитичка начела беху зар врло похвална. — Кад пређосмо приличан комад пута веле даљо белешке комесарове — хтсдох ма чиме да угушим немир, па занодснем разговор с Берком. А да тај разговор не буде иразно бенетање, наумих да му нридам неку тенденцију, која у тај мах обузимаше цслу моју душу. Г>ерко беше необично задовољан, што сам тако поверљив према њему. Одмах се изједначио са мном, па је узео и то као поверљивбст, да ме гурис лако у ребра. У том случају бејах поверљив, па му стадох разлагати нозитивиа државпа права, стадох му говорити о незаконитости и злочинству сваке буие, а особито о поштовању Фактичнога реда (с!а8 Веа^еНепс1е). Кад му довољно разјазних целу ствар ибејах увереп, да сам пачипио од њега иајлојалнијега иоданика аустрнјске државе; хтсдох још