Стражилово

-43 666 ез-

комебаг, иамешФајуКи Хермаиу кану нахеро то значи орден, уиапређење и ремунерацију! То је више, него препоручпо писмо ! Знаш ли, Хермане, шта тије на глави? Хермап скине капу, иа је стаде загледати са свију страна.

Овде је мало укал.апа, рече, пуказујући мрљу па страни ... — То Ке се ншчистнтн! — одговори отац у заносу. — Покугђаћу! заврши Хермаи ту сцену и иољуби оца у руку за тај дар...

(Наставиће се).

. с ~ \у -и • . | - . I.. . I - . [ д 1 . ^ Ф КБИЖЕВНОСТ. «* ' УТ 41 "Т* ^ сШз "Т"" "Т 1 ~Т" ^

АЛФРЕД ТЕНИСН.

претпрошлом смо броју јавили читаоцима „Стражидова". дајеумро велики епглески песпик АлФред Тенисн. Покојник је био велик нријатељ нашем српском ])оду. После јуначких бојева и поб.еда ц§иогорских нанисао је одушевл>еиу песму „Цриогорцима", коју је па сриски превео ЉубоМИр П. Ненадовпћ и којаје штампана била у „Гл. Црнбгорца" а сад ;је на носдедљем месту прве кп .иге и.егових скупљених сниса. Завредио је већ и с тога, да га и Срби шкшају боље и као човека и у то име ево хоћемо да саопштимо, што о љему доноси последњи (42) број 1гемачкога Мага:шна за књш^евиост. Овако се ту нише о Тенисиу као човеку. „Мало је њих ковнавало Тенисна. Ма да је био либералан и ма да ес/ разумевао у свима иитањима свога доба, ипак није волео масу, нонуларност, ширу јавност. У томе се разликовао о.д свог иријатеља Браунинга. Тенисн није тражио признања, па ако га је поред свега тога инак добио и то у обилнијој мери него дасоји други несник иове Енглеске, то се имало захвалити само. приликама, које ни најмање нису имале посла са његовом вољом, да се истакне. Претежна црта у Тенисну као човеку беше оно основно својство северногерманских природа, да се повлаче у своју кућу и у своју унутрашњост. Тенисн беше срећан, али, да срећу осети, потребна му беше самоћа. Последње дане свога живота провсо је скоро пустињачки у својој кући у Суреју. Ретко је оДлазио у ЈГондон. Изнад свега љубљаше самоКу, а уз самоћу цве-

ће и — дуван. А што је највећма мрзио — то беше критика. КритичарИ и иаметљивци беху му нешто најстрашније на свету, и међу њима није налазио никакве разлике. Мрзио је људс, који су га бупилн у њсгову мириом размшиљању у толикој мери, даје умео бити и суров, и ако му ј.е суровост изгледала као грех, па чак и неотесап, ма да је неотесаност сматрао за грешење против светог духа". Писац тих редака у Магазицу вели да има нисмо једпе госнође, у коме му даје лепу слику човека, који имађаше име најпрослав.љепијег песника Енглеске. Из љега наводи ово место: „Страша.н је био за младе женске, које су имале страет, да траже аутограФс. Рекао је једаред да мисли, да сви греси и пороци овога света стоје у свези са страшћу за аутограФима, анегдотама и нереоиалијама; да тражење и скуиљање анегдота и различних приватпих згода из живота. великих људи значи толико исто, колико и поступати с њима као евињама, које јавно распоравају ; да зна, да би и њега тако могли јавно распоравати као свињу; да из свег срца и душе захваљује свемоћном Богу, што. није ниигга знао ни хтео да зна о ГОексииру но само његове сиисе и што није за Шекепиром остало писама, да њих иублика може расноравати као евиње. Још рече, да му пошта није ништа донела за нуна два дана и да му то изгледа, као да су у свету заборавили њега и име му." Другој једиој госпођи тужи ее на иаметљивце, који су му изгазили лени нарк. „Ои је у истини чинио утисак велика човека", нише она