Стражилово

-КЗ 667 Е>-

— ј,имао је сву драж мала детета и заношљиву моћ надмоћиа духа. Његов дубоки глас беше ми као музика. . . . Провео мс је но евоме им;ш.у (иа острву Вигту), био је врло љубазан и добар, ма да се горко тужио у опште на певал>алство људи, а на но се на стамовнике острва, који га вслрестано узнемиравају и цвсће му гаае." Као што је толико тихих и срстних песничких лрирода помрло, отуђившн се од метежа светског, тако и Теписн. У свом лепом завичају па острву Вигту скрио се од целог спбљашњег света и сви покушаји радозналаца, који су со тамо све тискали, да виде славног песника, бсху узалуДни. Једнота дана хтеде да га походи принц одУелса. Слуга, пгго је отворио вратнице, одбије га: „Мистр Тенисп не мари данаС да дочека иког!" „Ја сам увереи, да ће ме дочекати," одговори принц, „ако му кажете, да би га рад био видети принц од Уелса." „Ах, идите, та шала је сувише стара!" одмахне сЛуга и затвори врата " Наводи писац и једно Керлајлово иисмо Емерсну од 5. августа 1844, које у позиатом Керлајлову (»ригивалном стилу црта песника, када се овај већ ноттгупо развио, ио још није достигао био славу, која обичио мути суд. Заиимљиво је оназити, да се оштром оку Керлајлову -још тада у човека у пуној мушко.ј снази учинила да претеже црта отуђивања од света. Керлајл нише : „АлФред је једиа од оних мало енглеских или не енглеских појава, што сам их ја видсо и што еу за мене лепе и остају лене — ирава човечја душа, или поуздано ириближавање оном,

чему сопствепа душа можс рећи „брате!" Но бојим се, да не ће доћи; често нс сврати к мснп, кад на који час до1>е у варош, у опште ником лс свраћа; усамљен је то и тужан човек, као што име људи, који живе у пеком елемепту туровности, који носе у себи комад хаоса па-се труде да га прераде у космос. Оп је чини ми се, сип богата закупника гроФовије Линколпа; па одиста, из стихова му се види, да се родио у крају „мајурева, јепдецима опкољсних" и зејгсних гојпих ливада, а не у гори са бурама и шумнпм потоцима. Учио је у Кембриџу, права или богоеловију, но како је после смрти свога оца добио малу рситу, боље му се допало, с матером и сестрама основати заједнички дом, одрсћи се звања и достојања сваке врсте Те место тога правити стихове. На тај начин живи још, час. овде, час онде; увек близу Лондона, пикад у Лолдопу; ретко га човек виђа, тек ло кад кад дође. на час два до којег рвог друга из ђаковања. Нема му, чини ми се, још ни четрдесет година, али зацело није више далеко до њих. То вам је један од најлепших људи на овом свету. Мма колосалап нерчин круте црне косе, веселе смеђе очи, масиван па ипак веома нежан орловски проФил, жуто мрку, мал те не индијску боју у лицу, иоси се прилично аљкаво, пугаи страхота много дувапа. Глас му има металаи звук,. згодан за гласан смех,, за тужаљку, да ти до< срца продреу и за еве, 1лто је међу гласним смехом и тужаљком; говори и миели слободно и много; иоследњих десетина година' нисам имао таква друштва уз једну лулу. —. Иидећемо, шта ће бити од њсга. Често му нијс добро; веома, је хаотичан — иут му води кроз хаотичио, бездано, нспрокрчено, није створен, да нагло нолази даље."

ф КЊИЖЕБНЕ ОЦЕНЕ.

^ШШ илан Р ешета 'Р Горски Вијенац вла4"§$®дике црногорскога Петра Нетровића Љегоша, протумачио га — —. Једанаесто, државно издатве. У Виограду, држ. штамнарија. 1892. .(Другл натиис: Мини.старство проевете крал.евине Орбије добрим учеплцима I.) вел. 8° XXII. 166. Ријетко се у нашој књижевности нојављују књиге, које су израђене тако брижљиво и тачно,' е такијем разумијевањом а и љ

као Решетарово издање Горскога Вијеица. 1Га кад така књига у нашим ириликама већ за двије године доживи друго издање, који пријатељ књижевности, који љубилац Горскога Вијенна, који поштовач солиднога на.учничкога 'рада да се не обрадује -,од свега ерца! То нека је морална награда вриједноме писцу за његов велик труд, који је ноложио- око тумачења те наше књижевне драгоцености. Награду је иотпуно заслужио. Многн су се и досад сла-