Стражилово

-чз 678 ез-

СФери бсмк! тако блага тишнна, као да ее еами апђели, скупа е комесаром, паслађују, савртеиом срећом на аемљи!.... Кад и кад је само на обзорју домаћих милипа виђао господип комесар по коју .. црну тачку". Особито из јутра, кад пнје могао иншс спавати/ а пиво му из главе иаветри, Долажаху му чуднс мисли у памет. Опај пезнанко, с којпм се опако успешио борио па леду Вислину, н:птде му чссто пред очи еа својим, широко расечепим, лицсм, па га чудновато гледа. Очп му беху отвореие, а у очима неки израз, којн госиодии комесар ие могаше подпоеити. Пеипаико ћуташе, али то ћутање беше разго-встно као гром из неба ! ... — Како то ? — говорапхр тада у духу сам ееби, — јесам лп учпнно какав млочип ? Та то је пајбоље дело у мом жнвоту! Издржао еам на повОрсном мп ме.ету! Пио сам бој е устаничким нзаслаинком, сачувао, у неколико, друштво од преврата, борио с-е за уетаљени поредак !. .. У том монологу ппак га полажаху чудпс слике. Лупаше главу, шта је могло поеле бнтн с тим незнанком. МогаО, му" је Козак палошем одсећи главу илп ио.пљем срце иробости и оида јс! јаднпк одмах < вршпо, па му нпје требало мучнтн сс целога кека у за г 1'вору !... А МсЈгао га је и влссти предати, а она га дала етрел.ати или обсситп ! ... Речју, „незганко" је тровао господииу гшткомесару благе трспутке у срсћн, алп иекако га сс увек могао отрссти, илн аргумептом евога разума, или шетљом, или најносле чашицом инћа. Осим те једие „црне тачке" беше гоеподниу комесару цсло небо јасно и иогодно! Сећао се, истнпа, п Лнчнпнчког двора са свим оним, што је онде видео... Али та слпка иије ни пајмап.е нребацивала п.сговој савсети. Пеше најдубљс ув.среи, да тој иесрећч ннје он крив! Забаве сс Хсрмаиове, од нско доба, еа свпм иромсиилс. Прс беше за п.ега највећа срећа, кад оца нсма код куће, а ои узме п метне на главу н.сгов стари, војнички калиак. А «д како-му отац донесс п мстпу на главу црвспу каиу, замеии троугластп калпак ћоШкаста црвеиа капа! И забава му често бол.с и|)ашс с том каиом н беше некако веКма задовол.аи еам собом. Пеирва јс тешко биЛо Хер.мапу доетатн сс те каие за забаву. -Отац зар тмедаше у и.ој талисмап домаћс среће, Да ппјс п.е, не бп бпо

наткомесар, не би имао ордепа за заслуге, нити би добио награду за пропале ствари! Без ље би јсПи и дан даиас кубурио с малом нлатом п носио само једиу звсздицу на зеленом овратнику!... Еле узео је ту црвену капу, па ју с приетојппм поштовањсм спремио у орман порсд корица од „крста за заслуге" и платежног табака за наткомесарску плату. Све су тс домаћс рсликвнје лежале, једна поред друге, у иајвеКој слози, која беше права слика елогс п ереће у целој кући! Чсето је Херман чак нлачем морао нзиекивати тај драгоцени талиеман. Онда му отац својо.м руком мсташе капу на главу и наслађивашс се, гледајући ју! А и Бсрта, кад год добнјс нову хал.ину, шил.аше тихе уздисаје црвсној капи и- допушташс дечаку да јена чае украдс... Чеето, кад је лен дан, исгрчи Хермаи с капом у башту, да се похвали суседној дсци, која глсдаху кроз летвс од баштс с иајвећим дивљељем. Али једаи пут, баш због тога, имађаше наткомееар велике бригс и једа. Беше то у један јулијскн даи. Хсрмаи изишао у башту. Врата у суеедну башту, где "ес играло иеколико деце, бсху баш отворепа. На та врата уђс Херман, на сс помеша у игру. За пеколико тренутака зачу.је паткомесар, кроз отворен прозор, велику врсв-у п грају. Бсше то сваћа, или боље туча мсђу децом у другој башти. Чуо је јаено глас свога сина, којн јеврло одрешито назпвао другога дечака „швабом"!.. Господнп наткомесар не хтсде да верује својпм рођсиим уншма, Скочи иа иогс, па притрчи прозору. Н еад," иај јаснијс зачу из уста свога ениа ту исту гадну реч с још гадпијпм додацима... Дозове Берту, Бсрта чу то исто. — Берта! Берта! — јаукиу жалосно паткомесар, — од куда то у мојо.ј кући? Берта ништа не одговорн, само обори очи. За час тнхо уздахну. — Берта! — повичс даљс иаткомссар да ми кажеш, шта се то ради у мојој тгуБи ? За једаи часак сави Бсрта паткомееару око врата евоје беле, пуиаие руке и Ј )ече: — Ах! ти од таких трпца иравнш Бог зиа шта! Боже мој ! чуо исгде то име, на мисли, да зпачи пешто гадио. Наткомесар пншта на то нс одговори, еамо ходашс дуго замптпљен по собп. Чело му беше