Стражилово

-и 700 к-

га листа и сувише мален, а нека.вико не очекује ни одену рада Новаковићева, јер су за ту оцену силе наше и сувише слабе. Ми смо хтели о иедесетогодишњици му да га се сетимо и да изнесемо она поља просвете и оне струке науке, на којима је Новаковић неуморно радио. У каквоћи књижевних дела Стојана Новаковића видите ванредан дух, големо знање и начитаност, хладно, право научењачко и за то сигурно и темељито испитивање и закључивање. У количини нак и многостручности рада Новаковићева огледа се колико енергија и нечувен труд, толико и родољубље и права научничка природа. И но облику и но садржају свога књижевнога рада Стојан је Новаковић слика и прилика научника, а читав рад на пољу просвете српске рад једног ученог родољуба... Првога Септембра ове године навршило се шездесет година оцу критичке школе историјске, Иларијону Руварцу. Ночетком Октобра навршило се пола века Чеди Мијатовићу, а првога Новембра навршује се иола века и највреднијем и најплоднијем писцу српскоме, Стојану Новаковићу. Руварац, Мијатовић, Новаковић! Три звезде преходнице у критичкој школи српске историје, три родољуба, три академичара, који су големим Нови Сад, Октобра 1892.

умом својим осветлили тамне и непознате стране ирошлости наше, и са испитаном прошлошћу дирнули жице нашег народног поноса и са уздигнугом зубљом иснитане старине светле, да клонули са тешке садашњости не залутамо на путањама неизвесне будућности. Па поред све сличности, колико је и разлике у њихову раду ! Док се и у чисто научничким расправама у Руварца огледа ведра воља, Чеду носе иеснички осећаји, Стојана не наиушта никада научничка мирноћа и хладноћа. Док Руварац не нрима митре, као ни друга два архимандрита - историчара Рајић и Дучић, дотле Мијатовић и Новаковић раде и на Јшљу државничкоме, али док Мијатовићев рад на нољу државничкоме "не стоји — бар непосредно — у свези с просветом срнском, дотле се Новаковићев државничкн рад креће на нољу срнске просвете. Свој тројици се дедовима колевка њихала у нашем Срему, за то је овострано Српсгво и учествовало тако радосно у сланама архимандрита Иларијона и Чеде Мијатовића, и данас о постолетном дану од рођења Стојана Новаковића ево из „Стражилова" жеље овостраног Српства, да Стојан Новаковић још дуго и много иоживи па корист и ионос српској просветии српској науди!

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИЕА.

1.) У „Ра1је1коуапји" ; што иише Лука Зоре (вид. КасЗ ји»081а\'е118ке ака(јетјје, кпј. СХ) стоји ово: „Лијечхик је народна ријеч и ако кому није но вољи, само што је изузетак у замету ријечи акцента, јер би требало да буде љечник од лијек, као гл&сник од глас и вјесник од вијест. Његде се уиотребљава лијечник, а његде љекар; и то је по свој нрилици завело ученога госнодина Бошковића, да осуди ријеч лијечиик, а очито су оба назива синоними, јер из почетка као и дру1-дје, тако и код пас једно те исто чељаде лијечило је и мијешало лијеке". Ми смо с речју лијечник били начисто године 1888. Те године у „УЈепси" у броју 52 написао сам ја о тој речи и ноказао даје ностала реч лијечник од нридева лијечан наставком икк, те да значи онога, који лијечи, као вајећник који вијећа, заиовједник, који заповиједа, а љекар управо да значи онога, који нраве лекове. 11 једна је и

друЈ 'а реч народна. Бошковић и Даничић су је иревидели у Вукову речнику. Да речи лијечнит има у Вукову речнику, опоменуо ме је госп. Соколски. У Кукову речннку код речи медиг стоји сГ. љекар, лијечник. Али у азбучном реду заборавио ју је Нук сиоменути. Дакле с том смо речју били начисто још 1888 г., да је народна и да се налази у Вукову речнику, али несам био начисто ко је тај Соколски, који меје ономенуо и показао да се та реч налази у Вукову речнику. 1'еч лијечник у Р»]јеН50Уапји .1уке Зора изазвала ме је да још једаппут кажем да се налази у Вукову речнику, а друго сетила меје и иа Соколскога. Ко је дакле тај Соколски? Г. 1888. 18. (30.) студенога добијем Кирилнцом нисано иисмо од шест табака из Загреба са потписом Соколски. У том нисму изнаша Соколски погрешке у јсзику иеких књижевпика хрватских и сриских, а богме није ни менн остао дужаи.