Стражилово

-<з 715 е>-

'-ј" "1- -Ј^ бдј@ -[- ^ »Ф* -X- *■!* Зљ§)У -Ш *> КШЖЕВНОСТ. <* ^ ^ ^ ^ ^9 ^ ^ ^ *Ф* "т* ^(2)к

КЊИЖЕБНА ПОЛЕМИКА ИУСТИЊАК, Пеома Јан. .Дробљака*.

колиои на врх стене, коЈа ее диже над морем, етанује етари нуетињак. Он мрзи свет: новукао се у самоћу. Некада је љубио све, али је морао иепити горку чашу отрона, увидео је да еу људи нокварени, да у евету нема љубави, те је оставио иокварени евет: еад мр:ш људе и презире их. Једнога дана, када се занео у миелима, паде једна тица иред љега. Он је у;ше и хоће да је нахрани, хоће нсмоћнога да иомогне. Она пробуди опет у њему сгаре боле, он се сети евога јада н говорећн о свом болу заиеее се; у наносу чује где му тица говори да има још љубави- Ти гласи га оевестише. Он оставл.а евоју колибу и иођс ме1> људе да тражи — љубав! Сишао јеу долину, али снага га издала: он пада. Ујутру га на1)С ловац јсдаи и однесе га својој кући да га негује. Ва тим долази у песмн епизода, како рибарн са опаеношћу с;вог жнвота спасавају у бури своје. ближње. У иослсдњем одељку је опет пуетип.ак у евојој колиби: умире увереи да има љубави. Тр је еадржина пееме, за коју сам у .'!7. броју „Стражнлова" рекао, да је таква „да се ње не, би поетидсли ни највећи песници", да су „стихови у њрј нравилни као у иесмама Змајевим, да је ФилозоФија као у несмама Нснадовићевим, а јачина израза л миели да ју пење на висину Костићевих песама". II ак«! сам знао, да ми нико н:е ће, не нрочитавши песму, иоверовати, и ако сам мислио, да ће многи, нрочитавшп иесму. наћи, да толику хвалу ие заслужује, ипаг; се нисам надао, да ћс когод о тој нсеми с.удити онако, како суди о њој г. Ј. Храниловић. („Јавор" бр. 40.). Г. Храниловић има <> овој несми мшнл.ење са сним иротнвно од мога. Он вели да су .нојединс слике, уаоређења и рефлектје конфуине, иејчст' и неириродне"; н,\ејч и композицнја нссме ,јг јако слапа., псја.сиа ц конфузнп и све је друго нре, пего што јс вслика и добро извсдена". „Гимигшмјмлац". Д||уга свсска. ('тр. 30--58.

Од свега овога само то стоји, да јс несма збил.а нејасна иа нским местима. Паводи г. Хра ниловића нису ме могли о оним другим манама убедити. Г. Хр. каже, да сс у песми опажају трагови иодражавања Змају, Пенадовићу и Костићу, али да је „та имитација у оиће зло испала". Тешко је рећи у чему ее та иодражавања састоје, и г. Хр. х 'ребало је да је доказао, да су та но дражаван.а зло исиала. На једном мссту се истиче подражавање стихова у песми: Смрт Смајилагс Чснгића. Ти стихови глаее: Море шуми... А с висине Ор'о кад кад небу ирне Ил' се опет хитро вине У равиице »емље црне Тражећ' жртву. чгедан крви. Канџом оштрож да је смрви. Ја бих рекао, да ово баш није лоша имитаццја, г1 не ћс је у општс ни бити. I'. Хр. овако нрича ночстак иссмс: „На некој врлети, над морем, — живи стари иустињак, који илаче, уздигие, рефлектира н мудрује (ако ћсмо тим тоном писати, онда можемо и за П>егушева игумана Стевана казати, да „илаче, уздише, реФлектира и мудрује"!) док једног дана не иадне са врлети, али не у море, које јс под њим, како би оило ирнродно већ: .У зелснс гаје, где јелица вита загрл.ена с бором у небо се нење". — На што ово исмевање ?! За што би било ириродно, да пустињак надне у море?! А, што Је најглавније: у иесмч не стоји да је иу стињак пао, к,Iо што г. Хр. иаше, него: Нога сама иође, њој се негде хита; Нустпм.ак се сиусти ииз то стрмо стење У аелене гаје, где јелица внта Загрљена с бором у небо се.нење. „А тако су — каже г. Хр. (као тај ну стињаков „над" у зслене гаје) и поједине слике, упоређсн.а и рсФлексијс конФузнс, нејасне н ненриродис". За тим 1'. Хр. иита: „ Кчјим иравом може пссник у тим годинама псвати овако" и т. д. Чудновато! У 39. броју „Јавора" исиисао је г. Хр. овс рсчи Мише Димитријевића: „Од куд је