Стражилово

43 7:»* Е*-

И кад зађе сунцс, тај љубавпик старн, 1Та сс мрка нојца на земљицу иусти, Као кад се туга на срдашце свалп, Кпда јади н.имс овладају пусти; Кад јесве всћ пемо, свак већ давпо спава, Кад о бајном сапку шануНс и траиа, У густој се тами шппт' нс види већс, (Јамо јогате звезда л.убави трепеће Тад се сетим тебе, мој аиђеле лспи, ( рце ми се бурио по грудима креће, А лахори лаки бајпу песму гауме: Иевсно, невенче, мило мојс цвеће.

Ипанов.

Жад се випух у свет бели,

^ДВесео сам тада оио; У оку ми суза засја, Ал' ја сам је угушио.

I А када сам запливао У живота бурне вале, Хладиа јава тад ме смрви, Поруши ми идејалс.

Новратих се скрхаи дома, У срцу ми туга нема, Од бола бих грко плак'о; Али како? Суза пема,.

XI.

Имао с-ам пекад суза; Некад ... пекад, ал' сад гдс су? Лпо сам их свс у свсту Па у свету остале су. 1892.

Сад да ми је суза она, На поласку гато угушп', Да је сада тужан лијем, Да одлапе боној души.

Борис.

НИ ИЗ ЧЕГ1

приповетка из срема. Приповсда Стеван Ради&. (Наставак)

XX.

ај дап после гго дне шетали се Мргудић. и Оларићка; и])ед општинском кућом и очекивали еу долазак мерников. Око оеам сати зачује се друмом и;ј Мишковца аврка Оларићевих кола. Фаустииа потрчи до угла ошнтинске куће а Мргудић ка н>ом. Опа се није па н> пи обзирала, ве1> је упрла поглед на улину и аажареиа од радозналости очекивала је да се јаве кола. И не нрође дуго а кола ее указаше иза ћошка. ЛГа колико да се Оларићка напрезала, да смотри лицс мерппково, пије то било могуће, јер се овај до врата замоТао у свој „пггаубмантл". Пожури кући а Мргудић иокаска за п>ом. У том брзом ходу обазре сс Оларићка и иогледа Мргу-

дића погледом, који изгледаше као презреп.е. Чисто је и сам себи дошао смешан, каскајући за својим идејалом. Њој усне бејаху бледе и стиснуте. Из њепа погледа читао је Мргудић иеко презреи.е, које га се иемило коснуло. Али, као не верујући, ипак и дал.е за тг.ом пође. Оларић и млади мерпик већ су били у соби. Како је у соби био еутон, то је Оларићка иохитала, да нрипали свећу. Када се светлост расирострла ио соби, чула је Оларићка иза леђа, како јој муж приказује: „Арполд Велпћ, иснитап мерник из Мишковца". Фаустипа се обрну. Иред н,ом је стајао висок, развијеи, прномањаст човек, од својнх двадееет и пет годииа. Младом се мернику румеи осу но лицу, сагну се и