Стражилово

-43 789 ЕЗ-

иољуби Фаустини крајичак ирстију и јаслшм као звоио гласом изрази своју радост, што му се указала прилика, да упозна негдашљи цветак града Мишковца, о чијој се лепоти још и данас говори са поштовањем. . . . Фаустини су ласкале ове речи. али је ипак скромпо одбијала толику хвалу. Мргудић пи да се макне. У њему се почело пешто кувати. Само је осећао, да га опо руменило на лицу младићеву и оно, што се осуло по обрашчићима Фаустинишш, онај осмејак, којијој одаваху усиице, онај ноглед њен — да га је то све неугодно дирало. Пружи руку младоме мериику а нри том иогледа глуио у Оларића, као тражећи разјашњења. Оларићево бистро око опазило је пеку промену на њима двема, и само се нодругљиво смешкао. Поседаше за сто. Разговор међу Фаустином и Белићем текао је врло живо а Оларић и Мргудић су пијуцкали. Ословио би и Мргудић по који пут Фаустииу, али би му ова одговарала као од беде те се ои збиља намргодио. Овај младић донео је иемир у његову душу. Да би се бар колико толико извукао из овог песносног положаја, почео је говор о копању канала, јер ту ће он као начелник играти улогу, према којој ће мериик бити у иодређепу положају. Али се ту с места умеша и Оларић, наговешћујући мернику, да се у Краковцу игра, како он свира, и поче развијати своје мисли о каналу те је Мргудић могао само потврћивати. Најпосле му већ додија те се опрости и оде кући. Устаие и млади мерник, те ће у своју собу, изговарајући се, да је уморан. Фаустина њему стиспе десницу а Мргудићеве се једва дотакла. Усиљенб се иасмешила и окренула му леђа. Мргудић је то вече врло рђаво провео. С почетка није узимао целу ствар озбиљио, држећи, да је то први утисак, који ће брзо прећи. Али, када се нашао у ностел.и, почеше му слике догађаја тога дапа излазити пред очи. Најмањи иокрет Фаустинин, најнезнатпија речица младога мериика производила је у дупга његовој читаву буру. До данас је он легао снокојан, л>ул.ушкајући се у мислима иотпуна задовол,ства. Како је Оларићка бдила над њим,

ако га је само нрст заболео, то ју је сматрао као свога анђела чувара. Легао је у пади, да ће се у јутру имати ко на њега умилпо иасмешити. Пошета ли само у башту, ето му бајиог лица Фаустинина у белој свиленој марамици те му из нежне ручице нружа киту росна цвећа, а благи дах њених умилних речи додирује га по лицу као шепур крила анђеоских... Био је потиуио задовољан. А како и не? Опростио се терета, који га је притискивао, опростио се своје жене... А шта сада? Шта ли се то догађа с њиме? Да ли је оп при чистој свести? Да ли он то себи све не уображава? Та збиља! Да ли је могуће, да га напушта Фаустина, која га је пуних пет година држала као кап воде на длаиу?! Да се сада наједаред тако преобрази!... Опет се задуби у мисли.... Мишљаше, да није то сан. Али, јава је... баш сушта јава... Устаде и доче ходати горе доле по соби. Прибирао је мисли. Покушавао је, да постане филозоф . Говорио је сам себи: Па она је жена! Има и право што прекида. Та, немој ти, Мргудићу, лудовати! Па и време је већ, да се повуче! Свет свашта говори! Умири се! Е, ал" да се оиа забавља с другим, па још пред његовим очима! То би га поново раздражило и његово би умовање престало. Поново леже. Осећао је, као да му нека празнина опкољава душу. Јесте, осећаше он, како та иразиина пастаје. Тражио је по хоризонту својих мисли тачку, о коју би обесио горбицу терета, који осећа на души, па да му олакша. Лутајући тако у мислима, дошао би и до своје — жене. Ово је првипа, да он о својој жепи почиње озбиљно мислити. Наређао је у мислима сав свој живот од почетка па до растанка са својом жепом. Сетивши се момената, у којима ју је одагиао, олакшало би му, јер збиља ју оп није љубио. Али онет му дође на ум Оларићка, њеп ирезриви осмејак и њено понашање ирема мернику. Ако га ова са свим напусти, постаће он смешан. И ту би му се јављала нејасна мисао спаса у — његовој жени те би ставл.ао на теразије све добре и рђаве стране њене. Није лепа — мишљаше — али је добра кућаннца а пије ми баш пи ириговарала, да