Стражилово

ЧСЗ 740 ЕЗ-

општим са другима и да се аабавл.ам. За тим би му дошао па ум Врјводић. Тада би илаиуо. Стисиуо би песнице и претио, за тим кроз стиснуте зубе проговори: „1Ге, пе! Не ћеш више на овај праг крочити!" Пре, кад би се сетио тога, осећао би задовољство, јер се оиростио зла, као што онмишљаше. Обрну поново мисли Оларићки. У првом моменту учини му се, као да је у досадашњим сретним данима. Али, када му оиет до1)Оше на ум данашњи догађаји, онет би мислио о својој жени и Војводићу. Тек је пред зору свео очм. XXI. Сутра дан устао је мало касније но обично. Вио је блед и незадовољан. Тек што се снремио, почео је премишљати о јучерашњим догађајима. Изишао је у своје двориште. Маломује као лакше изгледало иа души, јер га је разгалило красио јутро и свежи зрак. Када је изигаао на улицу, оназио је Оларићку, где у иедоруху седи па клуници иред кућом. Мргудић скине шешир а опа му се нријатно одјави. То га осоколи те јој ири1>е. Она га погледа боље, зачуди се п.егову изгледу те га упита за узрок. Он јо.ј одговори, да није потнупо здрав, да је имао целу поћ главобољу. Из њених речи нровиривало је саучешће, које се Мргудића није најбол.е коснуло, али се ипак развеселио, кад се она почела љупко смегаити на њ. Све иоћашње страшне мисли ишчезоше. Но све је ово за мало потрајало. Из собе се паједаред зачује весео и јасан смеј младога мерника. Оларићки се осу ио лицу руменило а то Мргудић опази. Обузе га сета, помешана са лаком раздражсношћу. У то изађе и мерник нред кућу. Оларићка изгледагае негато збуњена. Отпоче ћеретање са мерником. Пред кућом бејаше мала багатица, засађена разноврспим цвећем. Оларићка узабере један цветак и закачи га мернику о канут, а у томе му се јако приближи и

погледа му право у очи. Мргудић се сав упрепастио. Навалице напомене, да данас мора раиије у звање. Оларићка га пије задржавала ии једном речи и сад је Мргудић био начисто. Почео је озбиљно премишљати о пропглости својој. Опажао је он на Оларићки, особито у иоследње време, пеко усиљавање у ионагаању према њему. Ио он је то усиљавање до сад свакојако умео да оправда. Сада пак ночео је мало но мало долазити до правог узрока. Сад је почео увиђати, да су га само употреб.вавали за подлогу Оларићеним смеровима. 'Г.а је мисао иочела себи крчити места у његовој дугаи. Сада му поче излазити иред очи и по који иодругл.ив осмејак Оларићев, када је оиазио, да се његовој жеии сувигае улагује. У дугаи му се ноче стварати иека смеса жалости и мржње. Тражио је излаза. Једипи му излаз бејагае његова жена. Шта би му било, да уз њу проводи миран породични живот?! Није му сада пи тако ружна изгледала. Али, ту би се испречио Војводић. Од тада се све ређе дао виђати. Оларићу се није допадало удварање мерниково његовој жепи те је њој то ве1> и иребацио. Али она би му одвратила, да је то једини иачин, како да се отресе Мргудића. Оларић је то веровао, зиао је гата је узрок, гато Мргудић тако ретко долази, али се за то пије једио, јер му Мргудић сад вигае не треба. Мргудић је на учител.а сиктао, како то само гоепода начелници умеју, кад хоће малчице да се натресају, као да је оп свему крив. Као да је оп могао учинити, да Фаустииа њега љуби. Почео је нешто крупно смишљати иротив Војводића, али, милостиви Творац, који се особито стара за учител>е, што страдају невини, да би отклонио иову беду и иевољу, учини те се Мргудић разболи и, ире иего што би замочио перо, да учитеља нроденунцира, леже у постељу, заверивши се, да ће то и то учинити, чим ее нредигне... Оларићка се дотле лепо забавл.ала са младим мерником. се).