Стражилово

-чз 741 ЕЗ-

ЦРВЕНА КАПА. роман Јована Захарјашеви^а о пољског нревео Рајко. (Наставак.)

№ XXVIII. .осле четврте године тога неописанога, ал' опет увек срдачпога одношаја између Мине и Хермана настаде нека промена. Најнре је то опазила Мина, а после и сви љепи најблнжи. Херман је дошао као обично на свеце, као обично беше на бадњи дан код дворскога саветника, говораше врло много и врло срдачно с Мином, на јс, шт.а више, певао скупа с њом иеку несму уз гласовир. Уаа све то плакала је Мина целу поћ и другп дан јој беху очи црвене. Отншла је Антонији, и уверила сс> да је и Антонија оназила неку промену на госту. И заиста та промена беше очиглеДна. Х ој )маново лице бошс много блеђе, очи већма замагљсне, као да се крио у њима, у потаји, неки дубл.и бол. Често се дубоко замисли и носле сваке такове замишљености уздахнуо би дубоко и терао руком косу са врела чела. Према Мини беше пријазан као и доселе, -<али она је жснским срцем одгоненула, да се оп неиримстно повлачи или боље да с неком остентацијом пе ћедапрекорачи границе чистога братскога 11ријат.ељства. — Рекла бих, да се Херман нешто гризе говоранте дворска саветниковица своме мужу. — Снрема се за докторски исиит, а то је мало теже, него исплести ту вашу чарапу. И у кући на Подзамчу говорило сс о том. Како је саветник увек давао сваку ииицијативу, а Берта имала само саветнички глас, рећи ће саветиик једап нут иосле обеда. — Јеси л' ти оиазила, Берта, да се Хермаи нешто ту1)и од света и радо тражи самоћу? — Ах, гледам то већ два дана, али пе хтедох да ти сномињсм, јер се одмах љутиш! —• одговорила Берта. Тим се свршио разговор међу родителшма. Но несрећна Мииа Јтије тако лако свршила разговор сама са собом. Пет година је тако рсћи живела само једпим сном. Сан је тај срастао с њеиим животом, напунио јој срце и главу. Вбог тога сна је радила, читала, ширила обзорје свога зиања... Данас се то паједаред све нред

њом затварало, а нека чудна слутња страшила ју великом неерећом. Стресала се, кад само и помисли на ту неерећу, пије ју могла ии окрстити нити замислити, па опет је стајала она пред њом као злокобна авет. Најзад, кад је Херман отишао, а Мина никако није могла да обележи ту несрећу, којају је Страшила, нала је у постељу и пије се дизала с ње неколико педеља. Они око ње виденте само да је у грозници, да јој било неправилно удара, да ју иајиосле често хвата неки грч за срце, који јој јс задавао нсописаие болове. Пајбол.е беше болесници, кад јс уз н.ену ностел.у седела Антонија. Говорили су мпого о свачему, а кад се Мина после така разговора мало окочопери, лекар одмах пита, коју јс микстуру данас нила, иа удвоји дозу лекарије, која, но његову мишљењу, тако успсшно делује. Саветник је друкчије мислио о Мининој болести. И он јој је, до душе, нриписивао чисто Физичне узроке, ал' је ииак нашао за добро, да се користи том ситуацијом. Чип.аше му се &ар, да таки случајеви, као што је опасна болест, необично утичу иа л.удска срца и нривезују их једно за друко неразлучном везом. У такој прилици отпадају сви светски обзири, који стају на пут чуству. Еле нанисао је дугачко писмо Херману. Представио му болест Минииу много црњим бојама и напоменуо му, да њсгово саучсшће нрема другарици из детињства, макар само у очину писму било исказано, може да буде болеспици боља медицина, него све микстуре и балзами лекареви. Кад је послао то нисмо, уживао јс саветпик у свом дубоком разум^ и говорећи о том Мини, снремао ју, с осмехом, на врло дугачак, дугачак одговор синовљев, и обећао јој, да ћс јој га за цело ирочитати. Бледе усне Минине зацрвенеше се као скрлет, жућкасте очи успламтеше дивном ватром. Стисла мршавом руком пружену руку саветпикову п осмехнула се тако заиосним осмехом, каква саветник још пе виде иа њену лицу. Саветиик је неисказаио уживао у. свомс плану. Први, други и трећи дан пе измени ње-