Стражилово

чз 764: ЕЗ-

баљало јс да во.јска тим више љубл свог новог господара *— који, и ако већ припознат за цара. иије марио да хита у Рим, гдје му се справљао величанствеи дочек, већ је са својим легијама дизао куле и учвршћивао границе против варварских навала. Ео је учио римску иовјест из догађаја, који се збивали у самомб Риму, не може себи иредставити прави дух римски; мислиће, да су након Акцијске битке нестале оне старе републиканске врлине, бива строго достојанство, војничка срчаност, стега, и све оне креиости, о којима читамо у сваком другом ретку Тита .Ливија, у енергичним иеријодима ведикога Тацита. И дојста, ко није пратио римску повјест даље од прага царске полаче на Палатину, тај није прочитао него невриједну и мало важну страну те велике историје. Здраве мишице тог огромиог тијела бијаху нровинције, бијаху муниципалне установе, бијаше војска, бијаху ти страни људи, који су радо примали римске обичаје и римску ријеч и који ће у потоњем часу царства иогинути као ирави и 110шљедњи Римљани. 9 Али за цијело ирва заслуга иде војсци, која 9 Доста је да оиоменемо, како су градови у Галији ачајнички браниди римско име, док су се ташјански клањали варварима. За тај вазкни чин види: Ашес1ев Т ћ 1о г гу, 0 е г п ј е г 8 4 в ш р 8 (I е Г е т [> ј г е (Г о с с 1 и е 11 Г (Настав

је, кад и?узмеш ријетке случаје, непрекидно чувала стару своју стегу и римско име, и усиркос ништавости или обијести господара на Палатину. Ако нам се грози, кад спомињемо Тиберија, Калигулу, Клавдија, Нерона, Домицијана, има за то један — назовимо га — историјски нромисао, који ће се старати да са пет или шест вели]{их имена иокрије срамоту и крв оног ирвог стољећа; та су имена: у граду Пет и Сенека, у војсци Германик, Корбулон, Агрикола. По шумама и мочварама дивље Германије, по планинама далеке Британије, по жеженом пијеску сирске пусгаре, но свим крајевима о.Јдашњег нознатог свијета мучило се је и трпљело је нреко двјеста хиљада војника, ко.јих већина нијесу били ни Талијанци, акамо ли Римљани ; њих је влада дизала са свих сграна царства, да је елуже десет, нетнаест, двадесет и двадесет и нет година, даје чувају од непријатељских наиадаја. 11 док се је у Риму беспосличило, док се је на осрамоћеном Палатину вријеђала успомена старинских крепости и око триезе иенаситног Вителија танцале на нола голе пуштенице, војскаје сама одржавала славну традицију прошлих времена, ону гвоздену стегу, без које не би варвари били толико година чекали да ослаби онај скупоцијени плијен, на који су са 1'ајие и са Дунава вребали. ие се). Јосип Берса.

^ - 1■ ' ■- -Јд в I 'Ш • '■- 1 I - -У- ■ I" • I," *' . ^ 1 "' -4® *> Шшност. «

01 /1 'дагаг ипв К оззоуо. (1>а^ мНе Ка^сЈеп). 1'лпе ^пкИе. Л1 хг етиег КагГ.с. \\'|еи. 1892. АИгес! НоМег, к. шн! к. тн1 ПшуегзЈШб-ђпсћћапс11ег. 8. 158. Од последње десетине година јасно се онажа живље интересовање страиих књижевности за Балканско иолуострво. После иоследњега рата на Балкаиу и окупације Боспе и Херцеговине све се више и више износи иред -стран свет историја, геограФија и т. д. балканских народа. Ти радови страних књижевпика иису сви просте прераде онога, што је већ речеио и иаписано, иего се и међу њима нађе но где који, који баци

Е ОЦЕНЕ. по иеки светао зрак на какву тамну страну у познавању Балкаиа и његових становника. И овим иајновијим делом моћи ће се окориотити не само странац, иего и Србин, који хоће да упозна географију једнога дела оних српских земаља,које су нознате подименом „Стара Србија". Писац нам у предговору вели, да ово није •ни путопис ни научна студија. него белешке, које су већином постале под непосредним утиском, који су учинили на писца они иредели. Заиста је ретко наћи дела, у коме би белешке овако еистематски и марљиво биле сређане, као што је то у овом делу.