Стражилово

-чз 36 к-

Фраттето јој се примаче шумке, а отта, кад га згледа, крикпу и хтједе да побјегие; али јој момак тте даде опеттелити, по је листо шчетта око паса и притегну себи у паручје. — Пустите ме, тпјор Франето, ттустите . . . морам ићи. . . Ено ме отац гледа. — Не ћеш, јадуљо, ттикуд одовле; треба да ме саслушаш. Зашто хоћеш да нобјегнеш? Зар се збиља од мене плашиш? — Остав'те ме, молим вас, шјор <1»рането. Виђеће ме отан. Ено г' онамо у огради... — Не лажи, Анђе; пема у огради никога. У тај мах прОђоше нутем два чобана, и момак. да га не виде нреко плота, узмаче и остави нуру саму. Анђелија то једва и дочека, и како видје да је момак отишао, нотрча једанак за људима. Франету појури крв на литте, очи му заблисташе и, гледајући нуру како бјежи, њешто му штрецну кроза жиле, па га свега проже. Од тога часа не мога се витие умирити, но све вераше по пољу, као сјем крста, заљубљено живинче, што се дигло у ттотјеру за изгубл>еном другом. Прође иеколико дана, а од Аиђелије ни трага, ни јавл.а. Он лијепо да из коже искочи: не хајаше већ ни за лов, ии за рибање. Бнјапте чието други човјек иостао. Најзад се убезочи, те ириступи једттој цури из Анђелијина комтпилука, па је као бајаги онако насумце унита за младицу. „Сирота, вели цура, болесна је: тресе је грозница". Момку се помутинте мисли. Сјутрадан прође навлаш ттред Шорака кућом и угледа младицу за прозором, међ' отнкринутим капцима; и она њега опази, нонрвење до упшју и устукну један корак у собу. Учини му се блиједа у лицу и некуд жалостива, али зато јопт љепша и њежнија. Прођоше оттет два даиа. Трећи датт, у само подне, изађе момак и одшета правце дјевојчиној кући, пе би (Нмста

ли је онет видио иа прозору, зазрео гдје* у обору, јали за кућОм тта гумну. Нрсд оборскијем вратима затече дјевојчину браћу, која бјеху поспавала у хладовини; али њојзи нигдје стрва. Франето тточин.аше очајавати. Не могавши је нитдје видјети, враћаше се он кући сјетаи, невесео, зврл.ајући цо оном божјем розонеку низ обалу морску. Прошавши крај трстеника, учини му се као да чује тешко и развучено днсање чељадета што спава. Момак застаде, размаче руком трстике, и тта своје велико чудо згледа убаву сељакињу успавану на постел.и од пожутјела лишћа, са лицем застртим бијелом марамом. Момак чисто ие вјероваше својијем очима. Срце му залеттета у грудима, и ои учини два, три корака, да јој се иримакне. Сухо липтће зашкрипута под његовијем ногама, младина се трже, и, уиознавши свога нанасника, ђини на ноге да се уклони. Али јој Франето хитро на пут стаде, и шчеттав је за обје руке: — Анђелија — рече дрхтавим гласом — ђе си више, ако Бога зпамт! Има ево три дни, да те свуда обијам. . . Немп.ч ппше тти мира, ни покоја. . . — Пустите ме, за име божје, шјор Франето, што ме напастујете .... биће брука, ако нас ко овђе затече. . .. — Ацђелија, с]>ећо моја, зар не нидиш, да без тебе пе могу да живим? Ти треба да будеш моја, моја, јес' чула? моја за свагда. — Пустите ме, ако знате што је певол.а, гте ругајте се са мном... пијесам се ја за тако лице родила . . . нустите ме, молим вас. . . — Аиђелија, погледај ме у очи, па да видиш варам ли те! — Пустите ме, пустите. . . Али се она већ слабо отимаше: оне страише марокииске очи бијаху јој сву сттагу попиле. Иаиокон, савладана, опчин.етта, подлеже младепачкој крви и оној зорттој мушкој глави, па се нредаде сасвим. [Т.е сс\

Марно Цар