Стражилово

-чз 37

ШШ НВАНА ТУРГЕША По мсмоарима њезине поћерке нанисао Мишејј Дејјии С вранцусЕОг прекео Д. Јеврик (Наставак) VIII.

Мати хоће да „ кшбл" кжете собе

Тулша усиомела — ИроСа зла ла горе Једна од иајважнијих црта у њезину карактеру беше та, да није могла трнети код других ни трага независности или осећања о достојаиствености. Ко би се усудио, да томе нокажс и најмањи знак, тога је од оиога часа почела гонити. Ако онај, који иадне у немилост, уме мирно да нодиоси, могао се иадати, да ће- оиет задобнтн милост тог женеког деснота; али, ако се усуди, да нриговара, тешко њему! Ми смо имали нарочит израз, којим смо означавали, да ће сад бити чуда. Шаптали смо једно другом : „Госиођа хоће да кињи!" Једном је тражила свађе са својим управитељем, Симеоном Соболевим. То беше леи, црномањаст човек; понашање му беше аристократско. Његови нослови често су га доводили у додир са госпођом Тургењевљевом, која се с њим саветовала о кућевлим пословима. Јбдан иут је оназила, да се он усуђује иматп и својих мисли То њој беше доста, да тражи задевице са евојим управитељем, који је донде био њезпп л.убимац. Поче га еваки час позивати и показиваше му сваком приликом да је незадовољна. Симеон је много држао на себс, али јеимао мало стрпљења. Ма да му одговори не беху никада непристојни, видило се, да се силом уздржава. То беше довоЉно, да га упроиасти. Симеон је за ручком стајао за наслоњачом госнође Тургењевљеве. Она је увек нмала код свога тањира малу караа>у за воду, која ее звала „госнођииавода", Кад је госпођа вшснула „воде!" Симеон је синао из те караФе воду у чашу. Гоеиођа Тургењевљева нанравила је себи илан, како ће да заједа своју ж]>тну. Кад год би јој усуо воде, она би рекла, да пе вал.а, или сувише је хладпа, или врућа, нли мутна, или удара. Симеои би узее карафу, изашао би на пол.е, п допео би друге воде, а госпођа Тургењевљева бп ју иенила, а пе би ее тужила.

Тако ирође вигие дана. На нослетку одлучи, да последњи удар зада својој жртви. ГЈри ручку узе чашу, да иије воде. Наједаред је остави, пак се окрену Симеону. — Шта је то? запита. Симеон је ћутао, — Ја те питам, шта је то? Симеон ћути. — Хоћу ли један иут већдобити добре воде? И на те речи баци унравитељу у лице иуну чашу воде. Симеои пребледи, узе караФу са стола, па изиде из дворане. После неколико часака врати се и уене воде у другу чашу. — Видиш, то је добра вода, рече госпођа Тургењевљева и испи нола чаше. Симеон пребледи као крпа, усне му дрхтаху, корачи папред, стаде пред светитељске иконе, на се ирекрсти: — Кунем се, рсче, пред овим светим иконама, да нисам променио воде. То је она иста вода, коју је госпођа сад лопила. За тим се окрене гоепођи, па јој стане управо у очи гледати. Ја сам тада била још врло мала; али ми ипак престаде срцс да куца. Била сам уверена, да мати не ће никада онростити ту увреду. Нсколико тренутака владаше у соби ужасца тишииа. На један мах скочи госпођа Тургсњевљева иа, показујући врата, иовика Симеону: — На поље! За тим и сама изиде, и не чекајући, да се ручак доврши. Остала је цео дан у својој снаваћој соби, коју је за собом закл.учада. Кад сам се сутра дап иовратила са шетње, видела сам несрећиог Симеона у дворишту. Његов ме је изглед јако растужио. Место елегаитиог Фрака имао је па себи каФтан од најпроетије ненјрв ете чоје, а, у руци метлу. По заповести госпође збачен је са звања управитељс сг, и наређено му је, да чисти двориште. У тој новој служби остао је пуне четир године, докле га у том нијс замепио пемак Мумуов госа.