Стражилово

•чз 89 г>-

и па мој, беше велика слава и част. Ту беше прасаца, гушчића, колача, да се сто савијао под теретом. Заливало се добром ракијом. Госпођа Тургењевљева обично се посади на своју наслоњачу, а све слуге по старешинству пролазе поред ње и љубе је у руку. Пре него што испију чаше с ракијом, на ново јој се поклоне. 28 Октобар те године прође као обично; само што се чело госпође Тургсњевл.еве још ве!ма натуштило. Ми смо напред осећали буру. Око девет сати у вече настаде вика: — Госпођи је- зло! Госнођа је на умору! Брже но свештеника! Брже! Брже! Кад сам ирви иут читала знаменити Босијетовговор: ,Ох да кобне ноћи ! Госпођа умиро! Госпођаје умрла!" ја се сетих оне поћи 28 октобра 1845 годиие, кад се викало: „Госпођа је па умору!" Сав замак и све ссло бсху у највећем страху. Доведоше свештсника. Она се исноведи; али кад је свештепик хтео да је и нричесги, опа рече, да жели мене да благослови, и да се опрости са свом својом чељади. Изнемоглим гласом зановсди, да прсд њу мстпу слику сина јој Ивана. — С Богом, Иване! С Богом, Никола! С Богом, децо моја! говорила је издишући. Ја сам клечала норед њезине постеље, и илакала сам тако, да ми је добри лекар Порфирије Карташев давао више пута воде, да иијем, нс бих ли се умирила. Кад је мати заискала икону Владимирске Богородице и кад ме је благословила, ја падох у иесвест. Морали су ме изнети из собе. НорФирије је био неирестано уз болесницу, а тако исто и Агата, те јој разлађиваху главу убрусом, умоченим у сирће. Госпођа Турген.евл.ева заповеди, дајој свих чстрдесет слугу, и сви они, који у кући живе, дођу, од надзорника иак до благајника, да се с њима опрости, јер оесћа, да ће скоро умрети. Кад је известише, да су сви у иредсобљу, заповеди, да сви испред н.е нрођу, једаи ио један. Госпођа Тургењевљева лежала је на иостељи. Очи јој беху у пола отвореие, а лева јој рукс висаше низ постел.у. Сва1;и се слуга до зсмл.е поклопи својој госпођи, целива је у руку, па изиђе на поље, да другом пачини места. Кад је последњи нрошао, госпођа Тургсњевљена запита:

— Јесу ли сви? — Сви, госнођо, одговори Пољаков, којије као унравитељ стајао иоред иостеље, да види, да ли ће све бити у реду. — Ах! Ах! боно уздахне мати. Ја сам непрестаио плакала. — Доста је плача, рече она најзад, полажући ми руку на главу. Бог је милостив, можда ћу и о.здравити. . . Осећам, да ми је боље. — Агата! Чаја! Ја сам била дете, иак сам за цело држала, да ћу изгубити своју добротворку. Нисам се дуго могла умирити; али су лехар, Агата и њезин муж брзо увидели, да је то само комедија; само што још нису знали, на што ће да изиђс. Но нису ни на то дуго чекали. Кад је госпођа Тургењевљева исггала две шоље чаја, нареди да кажу свештепику, који је у дворапи чекао да је причести, да може отићи. Тако прође читав сат. — Пољакове! зачу се иаједаред њен оштри глас. Тај глас предсказивао је пеминовиу буру. Пољаков дотрчи. — Узми табак артије. Близу постеље била је кутија, налик на књигу. У њој је била артија, на којој је госпођа Тургсњевљева сама писала или диктовада другом коме. — Пиши! Наредба. Заиоведам, да сутра у јутру непослушне слуге: Никола Јаковљев, Иван Петров и Јегор Кондратијев чисте двориште исиред мојих прозора. То су имена оних слугу, који нису дсфиловали пред њом, или су били мало насвирани. — Ниткови једни! Пијандуре! Онн суједва чекали, да им госиођа умре. Она је била заборавила, да су тај дан све слуге ниле у част рођендану Ивана Тургењева, пре него што се дочуло за њено привидно умирање. — Они би хтели, да што нре умрем! Вуцибатине једне! . .. Гоепођа им иа умору, а оии се веселс. Пије ми ни на ум пало, да сажаљујем кривцс Од радости, што је мати оздравила, заборавила сам на све. Сутра у јутру чистили су иснрсд прозора њспих кривци, међу којима беше слугу првог реда. Сви беху обучени у сив каФтаи са иасликаним крстом на лсђих.