Стражилово

-чз 40 е»-

Цео свет зна, са каквим нестрпљењед деца очекују Ускрс. После клепала како ли весело брује звона! Ускршњи колачи, који се праве од скорупа и јаја! Па тек дрвена јаја! Један пут нам је свима обесна мати одузела ту радост. Мени, свој служинчади и целом селу! Беше то први дан свстлога Васкрса. У седам сати у јутру весело се разлегаху црквена звона. Моја детиња машта стварала је себи небеску хармонију. Скочих са постеље, која беше у соби моје помајке, и отрчах до ирозора, да видим какво је време. — Куда ћеш? повика мати. Ја осетих да ће бити буре. Легох у постел.у и покрих се ио глави. . Мати зазвони, да Агата дође. — Шта звони то ? Агата не одговори на то нитање. — Ја те питам, за што звоне? — Данас јс Ускрс! усуди се бојажљиво да одговори. — Уекрс? Светковина ? Ја мислим, да би требало мене питати, да ли и моје срце светкује. Ја еам болесна, ја сам тужна. То ми је звоњење досадно. Иди, кажи иека престану. Па онда стаде љутито говорити: — За мене нема Ускрса, иа га не ће бити ни за оне, који из моје милости живе. Иди, кажи попу, да сам болесма, и да ми звона не даду сиавати. А ја сам тако радосно слушала то весело брујање! Али звона умукоте по зановести госпође Тургењевљеве. У нашој с.оби настаде онет гробна тишина. Око девет спти рече ми мати, да устанем и да се обучем. Одох у евоју еобу. Обукоше ме у дивну, белу, везену хаљину. Чеках, да се отв<фе капци у материној соби, на да јој но обичају читам „Имитације"; али капци остадоше затворени На послетку донесоше матери чаји јауђох у собу. Не знадох, како да је ноздравим. Да ли да кажем „Христос воекресе!" или „Добро јутро". Оиа ми пружи руку, па ме, но обичају, пољуби у чело. — Ко тс тако лено обуче? запита ме. Ти Кеш се иснрљати. Иди се прссвуци, иа дођи да попијеш чај. У дворапн беше све спрсмљспо за ускршњу свечаност. г Гап,тгри, који су се само у свечаним (Наста

приликама износили, беху на столу. Иа и самовар је некако свечано изгледао. Надзорннк кујне, у Фраку и белим рукавицама, чекаоје да скува чај. Ускршња јела дивно су мирисала. Било је ту и црвених јаја. Јагње од нутера стоји на тањиру, а из уста му вири зелен листак. Све је било готово за ту свечаност,. коју ће мати да нам ускрати. Пољаков, жена му Агата, моја учитељица, госпођа Блеквуова и још неки саветоваху се о том важном нитању: да ли да се омрсе, или само да попију чај. — Шта ти је казала госпођа? запита 11ољаков своју жену већ по стотинити пут. — Па већ сам ти казала, да данас нема свечаности, одговори ова љутито. — Ајели ти што говорила о ускршњем јелу? — Није ни речи. — Није ништа рекла! весело иовиче Пол,аков. Онда. се можемо омрсити. — То ти тако мислиш, рече Агата озбилшо, а она беше мудрија од свога мужа. Добро се чувај, Андрија. Онда се сви обратише на мене. — Госпођице, је ли госпођа вама што казала? — Није нишТа; она ми је само рекла, да се нресвучем. — А је ли казала, да се можемо омрсити? — Ни речи. — Ето видиш! рече добри Пољаков, који је желео, да се мени, па и њему, за љубав, светковина нроведе што боље и лепше. — Молим те, ћути! рече му жена. . . Нерујте ми, да ће бити најнаметније да се све то уклони одавде. Остали нристадоше те за два минута нестаде свега, што би опомињало на Ускрс. Само је још чај остао на столу. Тогл сам јутра пила своје сузе, а не чаја. Нисам смела ни да се по вол>и исплачем, бојећи се, да ми очи не буду црвене, кад ме мати позове. Тако протскоше прва четир дана. Цело то време мати је лежала у иостељи, а капци бсху затворени. Кад је у четвртак ушла Агата у њезину собу, доби лаконску заповест: — Отвори капке! Кад је госнођа Тургењевл>ева дошла на доручак, на питање наткуварево, шта ће са уекршњим јелом, одговори: — На што сад? Свечаност је већ скоро прошла; а и онако се већ све укварило. ]>с се.)