Стражилово

43 99 ЕЗ-

„(), што не имам крила, да прелетим, да те загрлим, да ти иаслоним груди на груди, да осјетига но ономе, како ми срне куца, колико сам срећна! Што пијесам моћна, врло моћна, да ти учиним, што зажелиш, што помислиш! Што тек могу да ти просто, сухо, обично кажем: хвала!" „Мени је и то доста!" мало стидљиво а више жалостивно ће Велика. „Ти си ми срећи путе крчила. Ти прва виђела, да га волим, ти нроникла, колико га волим. Ти му говорила о мени, ти га море бити и наћерала да ме дапас ироси — па зар да ти за све то само сухопарно речем: хвала?" „Прођи се, Бога ти, тога!" чисто се љути Велика. „Твоја срећа и моја је." „На и опет," једва се поврати из првога заноса Каравида, „као да није тако. Блиједа си, бих рекла, да нијеси цијелу ноћ ока склопила." „Ја?" и Велика порумељела, колико је изненади, што јој је другарица то оиазила. „Од радости, бона, нијесам могла зоре сачекати, да ти прва кажем: хоће те!" „0, ти си тако добра, тако добра!" „Ако теби не ћу бити, а коме ћу? Него иди! Ваља ти се спремити, да просце дочекаш." „Нраво велинт. Тек како ћу их дочекати? Нијесам ти у томе била па мука. Много ћу се, чини ми се, стиђети." „Помоћи ће ти они — ие бери бригу!" јуначи је Велика. „Проговорићеш двије три на, док се окренеш, а ти испрошена. Него хајде, хајде! Ето дап осваја." „Ала ће бити весеља, Велика!" и заклаиараше јој паиуле иа камеиоме двору. Велика нропрати оштријем ногледом опај пуначки стас своје другарице, птто га нритијеснио узани јелек те сс чипи: сад ће нрснути; одмјери ону једру облнну иа лагаиим јој ногама, што је час пб п:!бијала иснод густо набраггајех шалвара, разбијајући у хитаљу оне многе боре ииже наса на до иснод колЈвна и тренутно дајући танкоме платну облик своје нримамл»иве љепоте — и Велики сијевнугае смеђе очи онијем сијевом, гато га потнаљује мржња, која је неочекивано посталаикоја

се винге пе крије, те опо питомо лице Великино до1;е ружно, врло ружно. „Колико је иолећела!" јетко је гаапутала Велика, сад први нут јетко, од како се знала с Каравидом. „Ја, ја! Право велиш, ја сам ти срећи иуте крчила. Он је мени долазио — мој бабо и љегов назе се од старине — а ја, будала, стиђела се те увијек тебе звала, кадгод ми он дође и стане са мном нред вратима. Нијесам могла издржати, да само у мене гледа, јер би ме, чинило ми се, огањ из његовијех очију сиржио; кад се ти овђе нађе, ногледао је и у тебе и мени бијагае лакгае. Нијесам умјела с њиме разговарати; срце ми једно хтједе а језик говорагае друго; кад се ти крај мене нађе, а рјечитија си, говорила си и ти с њиме; и, док ви говорасте, ирибирала сам мисли, заповиједала језику, да ме слугаа, а у ссби се љутила, гато ми не иде од руке, да нристанем на вагае беспослице. Па и онет сам била срећна, јер сам, будала, мислила, да он долази амо због мене. А ти си ми очи отворила — камо да нијеси! Сјећага ли се, кад си се прије десетак дана уз мене нривила па притисла врео образ уз мој и прогаапутала ми: волим га, Велика, много га волим? Нијесам питала: кога? Али ми се срце у први мах следило, па мигаљах, умријећу, и ако сам само пагађала, кога мислига. Ти нијеси у својему запосу могла тада осјетити, како ми је срце одмах за тијем бијесно закуцало, као да ће ми груди пробити. Криво му бијагае. много крнво, гато га и ти волига. Та ја сам мислила, нико ие смије вољети, што ја волим. Јд ! Те твоје ријечи иробудише у мени љубав, која се нритајила, и која је у тај мах избила силно па да ме или усрећи или сатре. Но ја сам ућуткала своје срце. да не ода црну слутњу, која ми јога не бијагае јаспа, а хотјела сам, да се никако и пе обистини, Савладала сам своје осјећаје у тај мах и унитах те: а оп? „То ие знам", рекла си ми. — „То ћу дознати ја", одговорила сам ти, не да тебе охрабрим, већ да сазнам, чему се могу иадати ја. И дознадох. Сјутра је и опет догаао, а ја те јога нијесам звала. Почесмо гаалом као сваки даи; за чудо, гато мије