Стражилово

43 100 а-

ишло од руке шалити се. — „Што све ногледши у десио?" од један пут упитам га, а бјеше ми већ криво, што му очи толико запиљу за врата иа вашему двору. — „Тек онако!" вели он, а мало се збуиио. — „Сад ће Каравида," рекох му, а он попрвенео. — „Што тајиш?" настављам, док није дошао себи. „То ће и онако избити." — „А шта, Бога ти, тајим? Шта ли ће то избити?" чини се он луд. — „Па да због ње долазиш амо," велим му, не казујући имена. — „Није него!" брани се он, а мене сјекиу, јер виђех, зиа, кога мислим. „А што да пије, кажимо, због тебе?" додаде он, тек да се нгго каже. „Батали шалу!" као љутим се, а стежем срце, не бих ли еазнала праву истину. ,,Опа је и л>епша и стаситија, веселија и љепоречија. На онда, кад она ннје ту, а теби се све хита, мало говориш, нијеси као обичио ведар. Видиш, гледала сам те, кад је и она овђе. Друкчије ти се нижу ријечи, друкчији ти је ноглед, лице ти је друкчије. А поврх свега — иемој ме одати! — оиа те воли!" Стаде он па издиже главу. Не дадох му нрословити већ продуљим: „Рекла ми је то као другарици, рекла искреио, отвореио." Синуло му лице, но тек за часак иа онда узеде обичан изглед, а поглед му се с мојијем сукоби. Као да сам у томе погледу прочитала: да иије то теби што криво? Па ће ми мирно, као да је то најобичнији разговор: „Да ти по дупш кажем. Нијесам ти ја о томе још мислио. Јесам за женидбу. Одавпо ми бабо говори: вријеме је, да тражим снаху; а 1 а: има се кад. И сад ми дође: Каравида би ми збиља била ио срцу. Велиш, воли ме?" — „Воли те," кажем му, а стискох зубе и уздигох трепавице, да ми очи не засузе. — „Па шта велиш ти и он ме је гледао, као да ће послушати што му ја кажем. Ја да му сјетујем! На каквијем сам мукама била, добро сам му још могла одговорити: „Ја? А што ја? Питај своје срце, своју намет, па нека ти они кажу!" — „Питаћу, Велика, питаћу. Сјутра ме ево, да ти кажем, а већ Каравиде не могу сачекати." И ои оде. Сјутра дошаб нрије уобичајеног вакта и рекао ми, што сам напријед знала, да ће те просити. Ј», ја!

То сам ти, Каравида, учинила ја. А јесам ли добро учииила? Да ли би друга иа моме мјесту исто учинила? Мучно. Али нека! Бар сам сазнала истииу. Па и онет ми се срце цијепа. Што му казах, да га волиш? Море бит', ие, није море бит'. већ зацијело му ие би криво било, да сам му нризнала: ја те волим. Да ли би био толико немилостив, да ме одгурне? Не би, зацијело не би. Луда Велика, луда! Но још није мегдан изгубљен. Борићемо се, још ћемо се борити на ма борбу сто пута обиављали, а иотље ко остапе жив!" И Велика се одлучнијем корацима врати у кућу. П. Таман је Велика сву кућу помела и намјестила на застирала још диванану, кад се на двору врата и отворише и затворише. а зачу се људски бахат. Задрхта Велика на ће остраг у магазу, а више лети, ио што иде. Стала уз нрозор па размакла завјесе, тек колико да јој очи виде диванану и оие, што су се мушкијем корацима пели уз басамаке. Учини јој се вјечноет, док се исие нрва прилика. Најпре се помоли нов Фес алове боје са дугачком кићанком на иросједој глави, на под мало завал>енијем Фесом високо чело с неколикијем уздуж борама; па с прста исиод пошљедље боре густе, сведене обрве, испод којијех су доброћудио гледала два велика ока; па ирема старости још доста румено лице са орловскијем иосом и дугачкијем брцима; испод главе а под кратким вратом указаше се ишрока рамена на крупан стас у свечаноме и богато искићеноме гуљу, под којим се сијао у своме шареиилу свилеии појас од танке цариградске тканине; а, кад још обла десница, чврсто стиснувши сребрну дршку, наслопи дебелу налицу иа иошл>едњи басамак те обема ногама стаде иа диванану — осврте се Крсто Бјелић. „А што ти се ноге нресјекле?" јасиијем ће гласом Крсто, журећи сина. „Па — као десна ме жул.и", одговара му сии Пешо, а помоли му се момачка